Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Igorа Mitrovićа na 43. Beogradskom Ignite-u „UKLJUČI SE online 8” (8. jun 2020. godine)

Kao da život beskućnika i dece iz romskih naselja u Beogradu nije već bio dovoljno komplikovan, a onda su ih pandemija i vanredno stanje dodatno zakomplikovali. Danas govorimo o njima – o ljudima bez krova nad glavom i o deci bez interneta. Do marta ADRA je radila s otprilike 300 beskućnika u Beogradu obezbeđujući humanitarnu pomoć, pomažući oko dobijanja ličnih dokumenata, pristupanja zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti i obezbeđivanja privremenog i dugoročnog smeštaja i sve je to imalo smisla. Do marta smo radili sa stotinak romske dece iz romskih naselja, pomagali im u učenju kako bi što duže ostali u obrazovanju, kako bi uspeli da ga završe i da dobiju šansu u životu. I sve je to takođe imalo smisla.

Međutim, problem je što je taj posao, pomagački posao, uvek kao guranje kamena uzbrdo: frustracija za frustracijom, uz svu dobru volju to se ne može negirati. Ova dva i po meseca su taj nagib i guranje kamena uzbrdo dodatno zakomplikovali, kao da je ugao povećan za 30 stepeni.

Recimo beskućnici. U Beogradu kažu da ih ima oko pet hiljada. Mi smo do marta radili s njih trista. Sada smo uspeli da pojačamo kapacitete kako bismo njima, koji su posebno bili pogođeni, obezbedili malo više, tako da smo obuhvatili oko 600 ljudi koji su bez krova nad glavom u Beogradu – podela humanitarne pomoći, mahom hrane i najosnovnijih higijenskih sredstava. Zatim, SOS telefon, koji im je pomagao da se umire, da dobiju podršku ili savet i da ih povežemo s drugim organizacijama.

Ali frustracija je bila realno veća nego pre vanrednog stanja. Zašto? Prvo: uspeli smo da radimo s njih 600, a šta je s ostalima do pet hiljada?! Frustracija potiče iz činjenice da imamo sredstva i resurse koji su ograničeni. Drugo, nismo čuli nikakav realan plan od onih koji bi trebalo da smisle nekakav plan. One preporuke koje su bile na mestu – ostani kod kuće, ne znam da li je iko primetio da su pomalo cinično zvučale, čak podrugljivo, kao da se niko nije setio onih ljudi koji nemaju gde da odu da se sklone. Mogli su da se otvore javni toaleti, ali nisu. Mogle su da se postave cisterne, ali nisu. Mogao je neko da se seti da je kontakt ovih ljudi sa stvarnošću, s drugim ljudima, uglavnom telefonski i ukoliko nemaju gde da pune mobilni telefon, s tim je gotovo. Ranije su punili u kafićima koji su sada zatvoreni i to je kraj.

Govorim sada o tome kako su u vanrednoj situaciji prolazili pomagači… Treba li da kažem da su mnogo gore prolazili oni kojima smo pokušavali da pomognemo? No, evo šta smo naučili u međuvremenu. Prvo, ta frustracija te iscedi i isisa svu energiju ukoliko na početku ne smanjiš doživljaj i očekivanja od sebe – pomaži ljudima u meri u kojoj možeš, nisi spasitelj svih, ograniči se na ono što možeš da uradiš. Drugo, ne spasavaš svet, nego pojedinca. I treće, nikad nisi sam – solidarna kuhinja se pojavila, izlazak nevladinih organizacija, združene akcije… Svi su gurali u istom smeru. To je prva lekcija. Druga se odnosila na romsku decu. Ona generalno, u naseljima u kojima radimo, oko 300 njih, imaju veoma loše šanse da uspeju u obrazovanju. Iako su formalno upisani, njihov nivo znanja srpskog jezika je veoma loš. Nemaju pomoć kod kuće jer roditelji uglavnom ne mogu da im pomognu. Ispadaju iz obrazovanja u petom-šestom razredu i skoro se nikad ne vrate. Taman smo pokrenuli projekat „Škola na točkovima“ u januaru, a onda je izbila pandemija. Deca koja su izgubila realnu školu prebacila su se na školu na daljinu, a ova deca nisu imala ni internet ni pametne telefone, niti su se mogla snaći na tim platformama. To je bila druga frustracija s kojom smo se suočili.

Nažalost, nisi tu da spasiš ceo svet. Tu si da se fokusiraš na one kojima možeš pomoći, a pojavili su se i ljudi koji su zajedno s nama radili na tome – volonteri. Odjedanput smo naučili da ako se fokusiraš na ono što možeš da uradiš, stići će pomoć sa strane. To su naše male naučene lekcije dok smo pokušavali da radimo s ljudima bez krova nad glavom i decom bez interneta. Uspeli smo da im pomognemo da završe školu, njih pedesetoro, i to je bilo dovoljno.

***

Beogradski Ignite „UKLJUČI SE online 8“ koji su organizovali Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu“ održan je 8. juna i to je prvi događaj ovog tipa koji je održan na online platformi. Organizaciju Beogradskog Ignite-a o socijalnom uključivanju podržala je Švajcarska Konfederacija.

Cilj ovog događaja, koji je organizovan u skladu sa preporukama o distanciranju tokom pandemije, bio je da osvetli različite aspekte socijalnog uključivanja tokom pandemije COVID-19, te da na taj način ukaže na trenutnu situaciju o položaju ranjivih grupa u ovim uslovima, kao i da pojedinačnim primerima motiviše i podstakne druge da se i sami uključe ili pokrenu sopstvenu akciju. Na taj način, Ignite već tradicionalno nastoji da inspiriše pojedince i pojedinke da daju svoj doprinos stvaranju ravnopravnog društva za sve građane i građanke.

Igor Mitrović je master teologije, pastor u protestanskoj crkvi i direktor nevladine organizacje ADRA Srbija koja se bavi humanitarnim i razvojnim radom. Ljubitelj je muzike, a za sebe kaže da ispunjava sve preduslove za uspešno negovanje kompleksa mesije dok radi na spasavanju sveta i još uvek mašta da njegove hitove pevaju na stadionu.