Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Draženko Mitrović do sada је osvojio 19 odličja

Sa Paraolimpijskih igara u Londonu, održanih ovoga leta, srpski takmičari vratili su se sa pet medalja – dve zlatne i tri srebrne. Uspeh se tu ne zaustavlja: postali su vlasnici i tri svetska rekorda, dva četvrta i još nekoliko visoko rangiranih rezultata. I, kako kažu, takvu praksu sigirno neće prekinuti ni narednog leta, kada ih u Lionu, u Francuskoj, očekuje Svetsko atletsko sveinvalidsko prvenstvo.

Draženko Mitrović za sebe kaže da je vrhunski sportista: „Nisam profesinalac, jer u paraolimpijskom sportu nema novca. Ali, po svemu ostalom – režimu rada, pripremama, treningu – ne razlikujem se od drugih najboljih sportista“, objašnjava 33-godišnji vlasnik čak 19 medalja sa najznačanijih takmičenja širom planete. Draženko čitavu deceniju donosi najsjajnije medalje sa svetskih, evropskih, nacionalnih takmičenja, i najvećih – Paraolimpijskih igara.

Na ovim poslednjim, održanim u Londonu krajem leta, povreda ga je spečila da se popne na najviše postolje. Njegov hitac diska od 32,97 m bio je dovoljan „samo“ za novi svetski rekord! „E, tu je onaj faktor sreće koji je uvek prisutan u sportu, a sada je nedostajao“, kaže, ne skrivajući malo razočaranje što se nije okitio zlatom.

Tanja Dragić trenira dva puta dnevno, po dva i više sata po treningu

Sigurna u sebe i uverena da će pružiti maksimum, jer tremu zaboravlja nekoliko dana pre takmičenja, bila je i Tanja Dragić. Slabovida devojka je koplje bacila daleko, najdalje od svih kokurentkinja (42,51 m), taman do zlata. Njen  hitac je takođe upisan kao novi svetski rekord.

Pitamo je gde pronalazi motiv da vredno trenira? U onim trenucima kada se u znoju i naporu pojavi pitanje: zašto?

„Uvek je prisutna želja za dokazivanjem. Za pobedom! Za dokazivanjem nikom drugom, već pred samim sobom. Vredno radiš, treniraš i znaš da samo na takmičenju možeš da pokažeš sve ono što si pre toga trenirao“, jednostavno objašnjava devojka koja je od najranijeg detinjstva u sportu, a od ovog oktobra i brucoš na smeru Rekreacija na Fakultetu sporta i  fizičke kulture u Beogradu.

Sasvim uobičajeno prihvata da je najbolja u svojoj disciiplini, jer zna koliko je vremena i truda uložila u naporne treninge. Jednostavno kaže da je zadovoljna  postignutim. Najvljuje da će već posle mesec i po dana odmora ponovo krenuti sa ozbiljnim treniranjem.

Željko Dimitrijević je za dve godine stigao od rekreativca do sportiste sa vrhunskim rezultatima

Učinkom u Londonu, i to onim najsjajnijim – zlatnom medaljom u disciplini bacanja čunja – prezadovoljan je i Željko Dimitrijević, stanar Doma za  odrasla invalidna lica. „Kako da ne budem presrećan! Do pre samo dve godine bavio sam se samo rekreativno sportom. A onda me je video Vlastimir Golubović i pozvao da se više posvetim treninzima.“ Ovog leta ostvaren je uspeh na Evropskom prvenstvu u Holandiji, što je potvrđeno i zlatom pred 80.000 gledalaca u Londonu. „Gde ćete više?“, pita uz osmeh  Željko.

A da su uslovi za pripreme bili daleko od idealnih potvrđuje Vlastimir  Golubović, njihov trener i selektor paraolimpijske reprezentacije. „Evo, Draženko i Željko treniraju ovde u domu, u  priručnoj  teretani. Tanja je tokom intenzivnih priprema morala da prima blokade, baš zato što je ponekad vežbala na neprilagođenoj podlozi“, priča Golubović. „Paraolimpijci treniraju kao i ostali sportisti samo što se ritam prilagođava njihovim fizičkim mogućnostima. Tu je i ona tehnička strana: na primer, u teretani mora da  bude obezbeđen prilaz za kolica. A ovde u Beogradu,  nažalost, nema teretane koja je arhitektonski prilagođena. Nemamo teren sa tartanom.  Ipak, nadamo se da će se – nakon ovog uspeha i ozbiljne najave najviših državnih funkcionera koji su nas primili posle Londona – ta situacija promeniti nabolje.“ Ističu da je podrška najviše stizala od Paraolimpijskog i Olimpijskog  komiteta , kao i od Ministarstva sporta i omladine.

Kao članovi kluba „Pogledi“ u kome su stanari Doma sa Bežanijske kose,  dvojac i Tanja imali su tek neku sedmicu odmora, a onda, uz precizna uputstva trenera – čika Goluba, kako ga oslovljavaju – nastavljaju do sledećih podviga. I, kako kažu, njima je to potpuno uobičajeno. Oni su navikli na uspeh i veru da ih ništa ne može pokolebati. Ostaje drugima da se prilagode toj činjenici!