Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Stefan Lazarević (Blog o socijalnom uključivanju)

Dok sam bio mali sport me nije mnogo interesovao. Kada su i prikazivane utakmice na televiziji, više sam voleo sam da imitiram sportske komentatore, nego da gledam utakmicu. Na časovima fizičkog se nisam mnogo uključivao u sportske aktivnosti, već sam takođe imitirao poznate voditelje. Ipak, u srednjoj školi sam počeo polako da se interesujem za sport.

Sa profesorom fizičkog sam se tokom četiri godine srednje škole odlično slagao, a vremenom smo postali i dobri prijatelji. Po završetku srednje škole, ponudio mi je da zajedno sa grupom mladih sportista dolazim na treninge koji su se najčešće održavali u mojoj bivšoj srednjoj školi, dva puta nedeljno vikendom, a ponekad tokom raspusta češće i to na drugim mestima, npr. na Partizanovom stadionu, Adi Ciganliji i Zemunskom keju. Ovi treninzi se pre svega baziraju na fizičkom vežbanju i na njih dolaze kako mladi koji nameravaju ili se već profesionalno bave sportom, tako i mladi koji dolaze samo zbog rekreacije. Najčešće treniramo neke atletske discipline, a ponekad igramo košarku, fudbal i odbojku.

Prvi dan treninga ću pamtiti dok sam živ. Interesantno je da trener vršnjacima nije napomenuo da postoji neko ko je „drugačiji“, već me je predstavio kao legendu škole. Ipak, na kasnijim treninzima sam vršnjacima otvoreno govorio o svojim problemima, a sve u cilju kako bi me bolje razumeli.

Nedavno mi je trener uveo vežbe za jačanje ruku i nogu. Moj tata se često šalio na račun toga da su mi ruke i noge bile „tanke kao štapići“, a da sam ih sada ojačao. Sada se borim da radim vežbe za ruke i kada ih uradim sa oduševljenjem komentarišem kako sam uspeo, iako mi je teško. Trener me zato stalno bodri i sećam se da mi je rekao: „Kad smo uspeli noge da ti ojačamo, sada ćemo i ruke.“

Nekoliko puta se dešavalo da me trener stavi u ekipu za kolektivni sport. Jednom prilikom smo igrali fudbal na Adi Ciganliji i on nas je podelio u dve ekipe, kao što to rade treneri sa pravim sportistima. Međutim, imao sam problem da zapamtim kome treba da dodam loptu. Jednom se dosetio kako da mi olakša, pa je moja ekipa igrala bez majica, a protivnička ekipa ih je imala. Probao sam i da budem golman. Ništa od toga nije bilo dovoljno da savladam pravila igre u fudbalu, a sličan princip je važio i dok sam pokušavao da igram košarku i odbojku. Ipak, pošto mnogo volim košarku, trener ponekad pošalje mene i još jednog druga da igramo u paru, što mi se sviđa. Jednom sam čak ubacio trojku i bio sam presrećan što sam uspeo.

Naučio me je i da preskačem vijaču. U prvi mah to nisam umeo i plašio sam se da ne padnem. Profesor je to primetio i trudio se da mi pomogne da prevaziđem strah. U početku mi nije baš uspevalo, ali me je on bodrio da nastavim dalje i uspeo sam! On je oduševljeno konstatovao koliko sam napredovao, i pozivao je moje bivše profesore da se uvere šta sada mogu da uradim. Zaista sam bio srećan zbog dobijene podrške.

Takođe, naučio sam i da radim vežbe sa palicama, što mi je bilo mnogo teško u početku, a malo sam se i bojao. Ta vežba se izvodi tako što podignem palicu iznad glave, a zatim skočim i u isto vreme spuštam ruke sa palicom i preskočim je. Nisam verovao da to mogu da izvedem i bojao sam se povrede. Profesor me je i ovog puta bodrio da nastavim dalje i naučio sam da izvodim i ove vežbe.

Trener i ja smo razgovarali o mojim sportskim veštinama i on mi je naglasio kako mi atletika odlično ide. U individualnom sportu se bolje snalazim i razumem šta treba da radim, a i kad ne razumem najbolje, mogu da zastanem, ponovim ako nešto nije dobro, hrabrim sebe da nastavim dalje, dok u kolektivnom sportu moram odmah da idem u napad, brzo da reagujem, i problem mi je da razumem pravila igre.

(…)

Tekst “Šta za mene znači bavljenje sportom?” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.