Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)

U ovo vreme me obično hvata nostalgija za studentskim danima. Slušam neke studente kako se žale na brojne obaveze, “nepravedne” profesore, obimnu literaturu, malo ispitnih rokova. Izgleda da sam, bar po pitanju studiranja, baš bila srećnica. Da, naravno, nije ni meni uvek bilo do spremanja ispita, ponekad sam smatrala da sam dobila manju ocenu od zaslužene ili da nikada neću naučiti materiju, nervirala sam se što učim iz udžbenika starijeg od mene ili što praktično ni ne postoji, pa sami tragamo za literaturom, ali sve u svemu – studentskih dana se rado sećam i još uvek osećam uzbuđenje kada prođem pored Filološkog fakulteta i Fakulteta političkih nauka.

Osnovne studije na Filološkom fakultetu sam upisala 1997. godine. Bilo je mnogo peripetija, pre svega zbog (ne)pristupačnog prevoza i nepristupačne zgrade fakulteta, ali kada bih došla do katedre za engleski jezik i književnost, ceo svet je bio moj. Zaboravila bih i ako sam pre toga čekala prevoz sat vremena na hladnoći ispred zgrade i što je bio zatvoren glavni ulaz fakulteta, pa smo morali da zaobilazimo i idemo na ulaz gde ima sedam puta više stepenika, tako da su moji morali da me nose…

Fakultet sam izabrala na osnovu svojih interesovanja, a i smatrajući da ću posle moći da radim kao prevodilac. Tada nisam obraćala pažnju na broj stepenika. Na službenom ulazu nove zgrade Filološkog fakulteta ima svega tri stepenika, ali je bio otvoren samo do 15h, a ja sam vežbe uglavnom imala poslepodne. U teoriji, ta vrata je neko od zaposlenih mogao da mi otključa po potrebi, ali u praksi mi to nisu omogućili. Umesto toga, roditelji su me nosili četiri godine. Na predavanja u staroj zgradi nisam mogla da idem. Stepenika je bilo previše. Jedan profesor je na molbu da prebaci svoja predavanja u novu zgradu odgovorio kategorično: “Ali, ja već decenijama ovde držim predavanja. Navikao sam”.

Da, bilo je i takvih, ali je većina profesora, asistenata i lektora bila divna. Od prvog časa sam se osećala kao svoj na svome, sasvim ravnopravno sa ostalim studentima, što se učenja tiče.

Arhitektonske barijere jesu bile ogromna prepreka, ali ipak mislim da su nam se živci najviše izlizali zbog prevoza. U to vreme je GSP imao svega dva pristupačna kombija za ceo Beograd. Redovno su se kvarili, kasnili. Mobilni telefoni još nisu bili u upotrebi, tako da sa ulice niste imali načina da pozovete i proverite kada i da li će uopšte doći po vas. Dešavalo se bezbroj puta i da se kombi uopšte ne pojavi, da me roditelji sa fakulteta po kiši ili ledu vraćaju kući “peške” ili da na isti način jurimo na predavanje ili ispit da ne zakasnim.

Što se ispita tiče, na Filološkom fakultetu se većina sastoji iz pismenog i usmenog dela. Usmeni sam uvek polagala sa ostalim studentima, a organizovanje pismenog dela je bilo… kreativno. Pošto je to bilo vreme kada kompjutere nije imala baš svaka kuća (ja nisam imala ni kompjuter, a ni svoju jednoručnu tastaturu i miša koje danas koristim), kucanje nije dolazilo u obzir.

Mogla sam da pišem, ali zbog invaliditeta, isključivo u ležećem položaju. Od prijatelja smo pozajmili poljski krevet, od kuće smo donosili jastuk i prekrivač, na fakultetu bi odredili kabinet i dežurnog asistenta i pismene delove ispita sam na taj način polagala u isto vreme kad i svi ostali studenti, samo u drugoj prostoriji. Iskreno, nisam sigurna da bismo ovaj deo tako lako osmislili i realizovali da nisam imala priliku da zbog svoje izuzetno retke bolesti odlazim nekoliko puta u Ameriku gde sam videla da osobe sa invaliditetom žive ravnopravno i da sve može, ako imate sa kim da se dogovorite. Na katedri su se, bez pogovora, uklopili u ovo, za naše prilike, ipak, neobično rešenje.

Meni je potrebna asistencija konstantno, personalnih asistenata nije bilo ni u najavi, tako da smo se moji roditelji i ja organizovali najbolje što smo umeli – dovodili su me i odvodili sa fakulteta, pridržavali me u kombiju, nosili me. Koleginice su mi, po potrebi, asistirale na vežbama, uzimale knjige iz biblioteke, fotokopirale, pozajmljivale mi beleške.

Studirala sam ono što sam sama izabrala, provela nezaboravne četiri godine, stekla divna poznanstva, ali iskreno – “propratne” aktivnosti oko prevoza i nošenja su bile prilično iscrpljujuće i stresne. Zato mi je bila potrebna cela decenija da se odlučim za postdiplomske studije. Posle dosta životnog i radnog iskustva, odlučila sam da upišem master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Ovog puta sam izabrala pristupačan fakultet, a pošto sam se kao aktivistkinja pokreta osoba sa invaliditetom bavila odnosima sa javnošću, bilo mi je zanimljivo da istražim i ovu oblast iz akademskog ugla.

(…)

Tekst “Studiranje – nekada i sada” Jelene Milošević u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.