Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

„Bilo je i biće na hiljade prinčeva, ali samo je jedan Betoven.“

Ovako je sebe doživljavao jedan od najvećih kompozitora svih vremena. Počeo je svoju karijeru kao neverovatan improvizator na klaviru, da bi kasnije komponovao sonate, simfonije, koncerte za gudačke kvartete i druge forme. Najveći doprinos dao je razvoju instrumentalne muzike, koja je pre njega bila potisnuta vokalnom. Njegov opus čine čuvenih 9 simfonija i mnoštvo drugih značajnih kompozicija.

Betoven je rođen 1770. godine u Bonu u muzičkoj porodici. U 11. godini morao je da napusti školu, a u 18, nakon smrti majke, postao je glava porodice i preuzeo odgovornost za dva mlađa brata. Betovenov otac, Johan, inače muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i neizlečivi alkoholičar koji je često bio nasilan, želeo je da od svog sina napravi čudo od deteta, novog Mocarta. Budio ga je noću kako bi mu držao lekcije uz pomoć muzičara amatera, ali sve do adolescencije Betoven nije privukao nikakvu pažnju javnosti, a i tada samo blagu, iako je prvi javni nastup imao već sa osam godina. 1795. godine Betoven je prvi put javno nastupio kao pijanista u Beču.

Promena stvaralačkog izraza u pravcu novina i veće kreativnosti poklapa se sa postepenim gubljenjem sluha. Čovek koji je mogao da improvizuje najzamršenije fraze u dahu, pravio je beskonačne planove u osmišljavanju svojih kompozicija. Radio je na više dela u isto vreme i nije žurio da bilo šta odmah završi, ali kada bi delo jednom bilo gotovo, više mu se nikada nije vraćao. U njegovom umu prvo se javljala ideja ritma, pa tek onda melodije.

Betovenova pijanistička tehnika bile je revolucionarna za ono doba. Krasila ju je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima, a izrazita melodioznost u laganim i raspevanim. Bila je to prava detonacija eksploziva prema pijanističkoj tehnici starog kova njegovih prethodnika.

Kada bi dirigovao orkestrom, Betoven bi se visoko uzdizao, snažno uspravljao kod silovitih i brzih zvučnih pokreta, a gotovo saginjao pod pult kod umerenih, sporih i raspevanih. Kao interpretator bio je nemiran, plahovit, emotivan, ali i veoma izražajan.

Svoj sve veći gubitak sluha teško je podnosio. Zatvarao se u sebe, izbegavao ljude, sa svojim prijateljima komunicirao preko sveščica, koje su kasnije štampane i prodavane, a otkrile su dobar deo duše ovog umetnika.

(…)

Tekst “Tišina Devete simfonije” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.