Vlada republike SrbijeVlada Republike Srbije

Jezici

Voz za Užice i “Kikini dani”

Objavljeno 31.03.2016.

lana_uzice_001_tPiše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Oduvek sam volela voz, valjda zato što sam odrasla u delu Srbije gde se na taj način retko putuje. Prvi put sam se njime vozila u dvanaestoj godini, kad me je tata jednom prilikom poveo u Beograd sa sobom. I ranije sam, veoma često tokom ranog detinjstva dolazila tu na različite zdravstvene kontrole, ali se nekako sve do tada, nikako nije zalomilo da uđem u voz.

Pamtim taj penušavi osećaj sreće kako se penje uz grlo (kao soda iz Koka kole samo mnogo lepše), dok gledam kroz prozor, glave isturene vani samo onoliko koliko tata dopušta, vidim i danas varnice točkova u dodiru sa šinama koje su u tunelu ličile na neku čudnu prskalicu boje žara, čujem i sada taj zvuk kretanja voza, meni do tada tako stran i nov. Bila sam dete raslo na selu, nenaviklo na buku velikog grada, za mene voz nije bio prevozno sredstvo o kom se uči u školi, već magično mesto. Valjda sam zato uvek nekako specifično tugovala što se njime nemam prilike češće voziti.

Sve one scene u filmovima sa ljudima koji u vozu nonšalantno čitaju, sudaraju se na vratima ili se zaljubljuju, a sudbinske se stvari odigravaju na prelazu od jednog mesta do drugog, na šinama u međuprostoru vremena kad nisi ni otišao ni stigao, nisu džaba snimane, tu stvarno ima nečeg neopipljivog i snažnog.

I nije to isto što i autobus, nikako, taj voz, cela jedna pesma za sebe. Odnosno, voz je cela jedna pesma za mene.

Kako smo krenuli u Užice

Valjda zato, kad se otvorila mogućnost da odem u Užice na manifestaciju „Kikini dani“ i primim nagradu u okviru konkusa „Cvet jednakosti“, nije bilo mnogo premišljanja čime treba putovati. Eto prilike da se lepo provozam, baš onako što kažu ljudi, pošteno, gotovo pet sati. Ima vremena za čitanje, za muziku, ima vremena i za gledanje kroz prozor i upijanje zvukova okolo, bez slušalica, ma za sve. A još ide i novi voz, crven i uglačan, prelepo dizajniran, pravi svemirski koji kad vidiš, misliš da nisi u Srbiji. Naravno, još se njime nisam vozila do tada pa sam jedva čekala da to iskusim. Samo, zaboravila sam da je nama džaba dobar voz, kad sve ostalo funkcioniše po principu Marfijevog zakona.

Elem, plan je bio da Saša i ja krenemo popodne u tri, stignemo oko pola osam, odemo na manifestaciju da primim nagradu, prošetamo malo gradom, i vratimo se prvim noćnim vozom u Beograd.

Naravno da nije bilo tako, u skladu sa Marfijem i zemljom Srbijom gde se svaki čas dešavaju nepredviđene situacije. Odem na šalter na železničkoj, sva bitna što eto, sama kupujem kartu za voz (iako imam čitavih dvadeset četiri to nikad do tada nisam uradila, pa je bilo veliko i kao da sam još dete), a teta iza stakla kaže “Znate da ima presedanja, jel da?” Hm, pa načula sam nekog dekicu kako o tome govori u holu, ali sam pomislila savršeno egoistično: “Ma to se garant ne odnosi na Užice”.

Trepnula sam zbunjeno u njenom pravcu na šta mi je objasnila da se dogodio odron na nekom delu pruge, i da donekle idemo vozom, pa prelazimo na bus, pa opet na voz. Pitala sam je da mi ponovi imena mesta gde se preseda, zaboravivši ih istog momenta, očajnički se uzdajući da će Saša znati gde je to, pošto je na toj relaciji mnogo puta putovao.

Sedam na klupicu, divim se vozu iza mene, crveno plavom, zamišljam kako je eto, konačno došlo vreme da mogu i vozom sama negde da putujem jer je, zamislite, niskopodan, ima rampu za korisnike kolica i sav je prelep.

Dok sedim, nervozno tupkam nogom o beton jer Saša kasni, zato što direktno s posla treba da dođe na stanicu. On stiže, ulećemo u voz (nisam ni stigla da se nadivim što su vrata na senzor i što mogu sama da se popnem), tražimo mesto da sednemo, napokon se ugnezdim pored prozora, izvadim Jaspersovu “Egzistenciju i um” kao i elektronski čitač knjiga, i sva optimistična, dok odbrojavam minute do polaska (ovaj voz kreće tačno na vreme, zamislite!) onako usput pitam Sašu: “Šta imaš za klopu?” Kaže, nema ništa. Kako ništa, šta ćemo da jedemo do Užica čoveče? Nailazi čika sa slatkišima, pa uzimam čokoladu, koju gotovo odmah pojedem do pola, jer dok sam došla do stanice sve sam kalorije sagorela. Krećemo, voz ubrzava, snimamo video, smejemo se. Srećna sam u tom momentu, onako zaista. Toliko srećna da čak ni slušalice nisam izvadila, nego blenem kroz prozor kao oni veliki žuti psi u američkim filmovima, što vire kroz prozor automobila.

Jaspers, nepoznata polja, Jugoprevoz i plavi voz

Čitam Jaspersa, pokušavajući da razmrsim sva njegova poređenja i nalaženje sličnosti između Ničea i Šopenhauera, dok me Saša non stop gura u rebro i pokazuje na nešto vani. Ne mislim mnogo o presedanju, na koje nas opominje i kontrolor karata, očekujući da valjda neće biti komplikovano.

Voz je toliko lep da mi dođe da o tome poseban tekst napišem. Toalet je pristupačan za osobe sa hendikepom, sve je na senzor, mnogu da funkcionišem savršeno samostalno, sva sam optimistična i raspoložena. Sve dok voz ne stane, i ispostavi se da nas do drugog voza prevozi ni manje ni više nego praistorijski Jugoprevozov autobus, za koji ne želim ni da mislim kako uopšte radi, i hoće li se raspasti. Napolju pada mrak, ljudi su besni i umorni, guraju se jedni preko drugih gore nego u prepunoj beogradskoj dvadesetšestici, neki su ostali da čekaju drugi bus. Trudim se da budem opuštena, da se divim sumraku koji nastaje, i da izbacim iz glave da ću noćas u pola dva biti u vozu za natrag, još gore umorna nego sada. Tada naravno, nisam znala da vozovi do ujutru ne idu zbog odrona. Silazimo negde, već je pao mrak, nedaleko od nas plav, veliki, matori voz kome na svakom vagonu kao da piše “nemate vi pojma šta sam ja prošao”. Uspinjem se kao uz Himalaje, ulazim, sedam. Neonka u kupeu asocira me na horor film. Baka preko puta iz torbe vadi jabuke i pita nas: “Jeste li gladni deco?”. Ljubazno odbijamo, a ja razmišljam o toj divnoj spontanoj ljubaznosti, danas tako retkoj.

Stižemo u Užice, grad svetluca nepoznato i čudno, ljudi me gledaju kada prolazim ulicom, nisu navikli na moj neubičajen način hoda. Nije mi prijatno, ali Saša i ja okrećemo to na sprdnju. Nisu ovde kao u Beogradu, gde u suštini nikoga nije briga kako izgledaš i šta radiš. Ko bi rekao da ta vrsta otuđenja može čoveku nedostajati?

(…)

Tekst “Voz za Užice i ‘Kikini dani'” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

Komentari

 
0

 Podeli

Napiši komentar

Unesite komentar


Ime


e-mail


website


Povezane vesti

Aktuelnosti

Blog

Earlier
Candela proizvodi
Piše: Kristina Đurić Kada bi na vaše pitanje „Šta ste po zanimanju?“ neko odgovorio „politikološkinja za međunarodnu politiku koja radi u [...]
sri, dec 12, 2018
Source: Inkluzija blog
Borba je u tebi, oni se već bore
Što smo više uz njih, sa njima i zarad njih, sve više shvatamo bit: očišćenost duha. Priča je dobra samo kada [...]
pon, nov 26, 2018
Source: Inkluzija blog
drvo
„Novembarsko sunce i ovog vikenda probudilo me je mnogo rano. Ako odmah ustanem, imaću čitav dan na raspolaganju. Samo… Kako [...]
pet, nov 23, 2018
Source: Inkluzija blog
Fatima Kamberović
Transkript govora Fatime Kamberović na 41. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 6” (7. novembar 2018. godine, Impact Hub, Beograd) Predstavništvo Fonda [...]
sri, nov 21, 2018
Source: Inkluzija blog
Dražen Zacero: Organski socijalni rad i socijalni sport u njemu
Socijalni sport – tako sam skovao naziv korišćenja sporta kao metodologije u socijalnom radu. Šta znači ovo “organski” videćete tokom teksta, [...]
čet, okt 18, 2018
Source: Inkluzija blog

Aktuelna dokumenta

Indeks rodne ravnopravnosti u Republici Srbiji
Decembar, 2018 arrow right pdf [8 MB]
Nagrada za doprinos razvoju svih oblika pristupačnosti 2017/2018 – brošura
Novembar, 2018 arrow right pdf [2 MB]
Ocena apsolutnog siromaštva u Srbiji u 2017. godini
Oktobar, 2018 arrow right pdf [416 KB]
Periodična evaluacija Programa lokalnih inicijativa za zapošljavanje mladih
Oktobar, 2018 arrow right pdf [1 MB]
Analiza nezadovoljenih potreba za zdravstvenom zaštitom stanovnika Republike Srbije
Decembar, 2017 arrow right pdf [2 MB]
Praćenje socijalne uključenosti u Republici Srbiji – Treće dopunjeno izdanje (zbirna publikacija)
Oktobar, 2017 arrow right pdf [2 MB] arrow right docx [2 MB]
Siromaštvo u Republici Srbiji 2006-2016. godine – revidirani i novi podaci
Septembar, 2017 arrow right pdf [919 KB]
Mapiranje usluga socijalne zaštite u nadležnosti lokalnih samouprava u Republici Srbiji u 2015. godini – Izveštaj
Decembar, 2016 arrow right pdf [4 MB] arrow right docx [2 MB]