Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Ajša ima sedam godina i već nekoliko dana ne može nikako da se svrti u svojoj izbegličkoj sobici u centru za azil u Krnjači. Hoda za ocem, majkom, i pokazuje im crteže sa njima nepoznatim imenima – Miloš, Sara, Jana, Tijana… Smeška se celoj sobi i očekuje reakciju od, u svoje brige zadubljenih, ljudi, priča im o novim, njima nepoznatim, drugarima, o učitelju…

Ajša je iz Avganistana. Tri meseca je već je u Srbiji sa porodicom – ocem, majkom, petogodišnjom sestrom, trogodišnjim bratom, a tokom izbegličkog puta dugog  više od godinu dana u Makedoniji je pre šest meseci dobila i sestru. Aleksandra se zove.  Svi su sada u Krnjači i nadaju se da će jednog dana stiću u Nemačku.

Ajšin otac je putovao i posetio više zemalja. Oženjen je učiteljicom Jasemin. Dobili su troje dece. Kada je život u Kabulu postao previše nesiguran odlučio je  krene u Evropu.

Evo ih na pola puta. Zaglavljeni u Srbiji i životima na čekanju.

Ali Ajša ne može da čeka da život počne.  Zna to i njen otac. Odlučio je da je uz pomoć Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) upiše u školu.

Prvi put je u hol osnovne škole „Zaga Malivuk“ u Krnjači devojčica ušla pred Novu godinu. Đaci su pripremili maskenbal, verovatno prvi na kome je Ajša bila. Sa oduševljenjem, radoznalošću i bez straha gledala je iz prikrajka u drugu decu, a direktorka ove škole, kao i toliko puta do sada, sa razumevanjem je prihvatila da devojčicu upiše u školu.

Čim se završio raspust Ajša je sa prevodiocem Centra i socijalnom radnicom krenula, i to odmah, u drugi razred. Sačekali su je raširenih ruku drugari i učitelj Ratko. Na farsiju, njenom maternjem jeziku su se predstavili, napisali svoja imena, pripremili poklončiće… Obradovala se, ali i zabrinula se što ona nije napisala svoje ime, pa je posle ceo dan u izbegličkoj sobi u Krnjači crtala i pisala poruku za svoje drugare i učila da se drugarima predstavila na srpskom jeziku.

A u razredu vlada veliki entuzijazam,  svi bi da uče frasi, ali, kažu, najviše Mija, jer ona sedi sa Ajšom…

Kakav događaj za sedmogodišnju devojčicu koja već duže od godinu gleda samo zabrinuta lica svojih roditelja i saputnika, kolektivne centre, graničare, policiju… Napokon je ušla je u svet koji joj pripada kao detetu. Škola, bojice, sveska, olovke, pesmice, učitelj, drugari…

Prvih nekoliko dana je išla samo po dva časa u školu, ali je onda plakanjem izmolila oca da ostaje koliko i druga deca. Za učitelja Ratka puno posla, ali on se ne žali. Dva sata vežbaju on i Ajša matematiku. Tu im ne treba prevodilac.

Ajša je još tu. Među nama. Zato što postoje tako dobri i posvećeni ljudi kao što su zaposleni u školi „Zaga Malivuk“ u Krnjači, zato što postoje takva deca kao ova u osnovnoj školi u Krnjači, a koju su roditelji naučili dobroti i drugarstvu, u Ajšin život je ušlo i malo radosti. A ona je dete. Pametno i dobro. Zaslužila je i radost i budućnost.

Fotografija i tekst preuzeti sa azilsrbija.rs