Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nikoleta Kosovac (Blog o socijalnom uključivanju)

“Svakom su čoveku robovi potrebni, kao što mu je potreban čist zrak. Zapovedati znači disati. Pa i oni najrazvlašteniji nekako uspevaju disati. I poslednji čovek na društvenoj lestvici ima ipak supružnika ili dete. Ima psa, ako je neoženjen. Bitno je, uglavnom, moći se ljutiti, a da onaj drugi pritom nema pravo odgovoriti” (Albert Camus, Pad)

Pre izvesnog vremena sam pričala sa jednom prijateljicom o raznim razlozima zbog kojih ljudi danas postaju beskućnici, kod nas, u Evropi, na drugim kontinentima. Tada mi je ispričala priču o jednom beskućniku iz Londona, kog je imala priliku da upozna i čija priča ju je fascinirala. Njegovo ime je Kwesi Newson. Zaintrigirana detaljima koje je navela, danima sam istraživala ovu priču i evo šta sam saznala…

Kwesi je rođen u Nigeriji a, dok je još bio dete, roditelji su ga prodali čoveku u Gani koji ga je zlostavljao i prisiljavao na težak fizički rad sve dok nije uspeo da pobegne u Veliku Britaniju. On ne zna koliko ima godina, ni koliko je vremena proveo kod svog robovlasnika, kao ni zašto su ga roditelji prodali, šta im je bilo obećano, da li su uopšte znali šta Kwesija čeka u Gani. Pretpostavlja da je osnovni razlog siromaštvo i, iz ove perspektive, ne može da osudi njihov čin, posebno ako je novac koji su dobili za njega pomogao celoj njegovoj porodici da preživi.

Iako je ropstvo odavno zabranjeno raznim međunarodnim konvencijama, moramo priznati da se i dalje praktikuje u nekim oblicima. Kwesi veruje da ropstvo u praksi nikada neće biti ukinuto dok god postoji moć jednog čoveka nad drugim – borba za vlast, dominaciju i podređivanje. Kaže da je robovlasništvo, kao simbol moći, nemoguće zaobići.

Biti okovan. Fizički. Nemati mogućnost slobodnog kretanja. To je bilo najteže. Ali mu je misao o slobodi i mogućnosti bega, kada u toku dana (dok radi) nema okove, sve vreme davala nadu. I pokušao je da pobegne. Bezbroj puta. Dok mu jednom nije uspelo. Nije siguran, ali misli da je tada imao oko 6 godina.

A kakve je to fizičke poslove mogao da radi jedan šestogodišnjak? Sve.

„Kada prohodaš, tvoj radni vek počinje. Tako je to tamo. Sve što možeš da radiš, radiš. Moj otac je bio ribar i ja sam mu stalno pomagao da se pripremi za noćni ribolov. Ono što je divno u Africi je to da uvek i svuda hodaš. I zahvaljujući tome brzo ojačaš, imaš kondiciju“, kaže Kwesi u svojoj autobiografiji.

Zahvaljujući dobrim ljudima na koje je naišao kada je pobegao iz zatočeništva, stigao je do Velike Britanije gde ga je usvojio jedan engleski učitelj. Zlostavljanje je započeto u Africi ali se nije tu i završilo. U Engleskoj je pretrpeo seksualno zlostavljanje od strane prijatelja njegovog usvojitelja.

Danas živi na ulicama Londona, kao beskućnik, jer je to njegov izbor. Napisao je knjigu o svom životu koja je objavljena u preko 10 zemalja. Radio je kao fudbalski trener, kurir, glumac, fitnes instruktor… Aktivan je borac za prava dece u Africi. Ne želi da ima kuću, psa i belu ogradu, stalan posao, stalnu vezu. Samo tako se oseća potpuno slobodno, a to je jedino važno.

(…)

Tekst “Čovek je rođen slobodan, a posvuda je u okovima” Nikolete Kosovac u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.