Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: NEOSTART (Blog o socijalnom uključivanju)

Znate onaj osećaj kada odete na neki događaj, a onda vas bez daha ostavi nešto drugo što niste očekivali? Imali smo priliku da prisustvujemo projekciji filma „Zapisi iz ćelije 12“ autorke Marine Kovačević koji je rezultat rada sa osuđenima u okružnom zatvoru u Beogradu.

Reč je o dramamatizaciji književnog dela “Zapisi iz podzemlja” F.M. Dostojevskog, rađenoj sa osuđenicima na izdržavanju kazne u Okružnom zatvoru u Beogradu. Film je premijerno prikazan u Njujorku, kao i u američkim zatvorima gde se trenutno prikazuje kao deo rehabilitacije za američke osuđenike.

Film je zaista bio odličan. Prosto vas oduševljava spoj nespojivog. Ne očekujete da će ljudi koji izvršavaju svoju kaznu biti tako kreativni i stvoriti jednu predstavu. Ali ne samo da je rezultat celog procesa bila predstava, već se desila jedna promena u svima njima nakon što su se susreli sa formom pozorišta. Kako i sami govore u filmu, proba je bila ono čemu su se radovali u danu, o čemu su razmišljali i ono što ih je održavalo da kazna brzo protekne.

Aplauz koji je usledio nakon odjavne špice govorio je više od hiljadu reči. To je bila potvrda autorki da je uradila odličan posao i glavnim akterima, koji su danas na slobodi, a neki i na samoj projekciji, da su dali ono najbolje od sebe.

Nakon projekcije krenula je diskusija sa publikom. I već pod utiskom od same projekcije, mislite da jači utiak ne možete da doživite. A onda se za reč javlja jedan član publike. Predstavlja se kao advokat koji ima preko dvadeset godina iskustva i branio je različite ljude. Kaže, film ga je podsetio na priču jednog čoveka koga je branio, a koji je dugo vremena bio u samici.

U životu ga je održala komunikacija sa mišem koji je zalutao u ćeliju. Kada je već gubio svaki smisao života i pitao se šta da očekuje sledećeg dana, u ćeliju se ušunjao mišić. Došao je do njegove glave i tada je oseto drugi dah, drugi život pored njega. Tada je ponovo osetio da vredi živeti za dan kada će ugledati slobodu, kada će se susresti sa neki novi životom napolju, nekim novim dahom, nekim živim stvorenjem. Hranio je to stvorenje svakog dana dok je čekao da ga prebace u drugu ćeliju. Neki život je zavisio od njega, neko biće je dolazilo do njega jer mu je pružao nešto životno važno. To je ono čemu stremi na slobodi. To su druga bića. To su odnosi sa drugim ljudima. Da li je kazna odmazda kada si lišen i odnosa sa drugima? Da li je kazna u okviru kazne potrebna?

Momenat kada se zapitamo kako će se neko susresti sa slobodom nakon takvog iskustva… Dva potpuna kontrasta. Priča o umetnosti iza rešetaka koja menja osuđene i priprema ih za slobodu, dajući im šansu da se kreativno izraze i pronađu sebe. Sa druge strane, potpuna otuđenost, samoća, samica i dah miša koji vraća nada u život. To treba da bude opomena. Opomena da takva priča ostane priča koja će odjekivati u prošlosti, kao nešto prevaziđeno, kao praksa koja je davno prevaziđena.

Vraćanje slobodi vraćanje je među ljude. Biti slobodan znači stvarati. Zato je stvaranje predstave iza rešetaka odličan način da se čovek spremi za slobodu. Zato je kontakt sa drugim ljudima važan za dane koji dolaze na slobodi. Neka to bude vodilja za sve buduće napore da se radi sa osuđenima da se pripreme za slobodu.

A mi smo posle odgledanog dokumentarca o predstavi imali priliku da razgovaramo sa onima koji su je stvarali. Njihov cilj je da nastave sa radom iza rešetaka, ali da odu i dalje od toga. Oni žele da se oformi kuća za smeštaj onih koji nemaju gde posle zatvora. Oni žele da oni koji su grešili, a koje je proces stvaranja vratio na pravi put, budu primer kako ne treba za mlade. Da uđu u škole, približe se mladima i pošalju poruku da im kriminal i dani zatvora ništa dobro nisu doneli. Da zatvor može biti dah miša koji je jedino biće oko tebe, a da je samo sloboda beskrajnost i ono što najviše treba čuvati i braniti.

(…)

Tekst “Dah drugog bića” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.