Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nemanja Milovanović (Dostignuća mladih u Srbiji / Junior Achievement Serbia, Blog o socijalnom uključivanju)

Sećam se dana kada je razredna ušla u učionicu, sela na stolicu i uključila projektor. Na zidu se pojavio sajt Dostignuća mladih u Srbiji. Niko nije obraćao pažnju sve dok razredna nije upitala ko bi želeo da se oproba u preduzetništvu. U tom trenutku svi smo se pogledali i prošlo nam je kroz glavu šta bismo mi radili tamo kad smo informatičari. Mislili smo da nije to za nas. Ipak posle nekoliko dana okupio se tim od nas četvoro. Rešili smo da se oprobamo u preduzetništvu jer bi to bilo još jedno iskustvo u našim mladim životima. Osnovana je kompanija LegoBuzz. Ideja naše kompanije bila je da unapredi komunikaciju između pčela i pčelara.

To su bili meseci i meseci napornog rada, istraživanja i diskusija. Naš fokus je bio na tome kako da pomognemo pčelama da ne izumru, jer postoje bolesti koje su u mogućnosti da za manje od nekoliko dana unište kompletnu koloniju pčela. Još jedan fascinantan podatak do koga smo došli jeste da je u proteklih nekoliko godina izumrlo više miliona pčela u svetu, što je veoma zabrinjavajuća činjenica. Svi ti meseci na kraju su rezultovali našom pametnom košnicom, koja šalje podatke iz košnice na web sajt, a pčelar pomoću samo jednog klika može da vidi stanje svoje košnice.

Kada smo pobedili na Nacionalnom takmičenju najboljih učeničkih kompanija, naš tim je dobio čast da predstavlja Srbiju na evropskom takmičenju u Briselu. I dan danas ne verujem da smo postali nacionalni pobednici, a možete da zamislite moju nevericu tada. Naši izrazi lica bili su poput izraza lica ljudi u filmovima. Nakon proglašenja pozvao sam roditelje i saopštio im lepu vest. Prva rečenica koju mi je majka rekla, a koju sam jako dobro zapamtio bila je: “Nemanja, ti se šališ sa nama.” Prolazili su dani, a evropsko takmičenje se približavalo. Trudili smo se još više, jer smo želeli da našu ideju o modernom pčelarstvu i pametnoj košnici, ili još važnije – našu ideju o zaštiti pčela, predstavimo na najbolji mogući način. Sećam se priprema prezentacije na engleskom jeziku, to je trebalo videti i slatko se smejati našim greškama i zaboravljanju teksta.

Konačno, došao je i taj dan kada smo krenuli na aerodrom. Naše prvo putovanje koje nije zahtevalo dodir sa Zemljinom korom. Mogu samo reći da je bilo neverovatno, kao i sam Brisel, gde je održano takmičenje. Tih nekoliko dana u Briselu bili su puni smeha, nervoze, radosti, ljutnje, novih poznanstava i još puno neverovatnih stvari. Iskustvo koje sam stekao za tih nekoliko dana je neprocenjivo, posebno za jednog srednjoškolca, kao što sam ja.

Prošla je polako još jedna školska godina, a naša druga u srednjoj školi. Polako smo se pripremali za treći razred, a onda se pojavio konkurs za volontiranje na Takmičenju za najbolju kompaniju Evrope – u Beogradu! Sa osmehom na licu sam se prijavio i čekao odgovor organizatora. Prolazili su dani i dugo očekivani poziv je stigao. Obavešten sam da sam postao član tima od 50 volontera koji će biti desna ruka organizatorima ovog takmičenja. Kada kažem 50 volontera, ne mislim samo iz Srbije, već i iz Bosne i Hercegovine. Ti ljudi su neverovatni, ali ipak ni ta reč neverovatni nije dovoljna da se opiše energija između nas. Bilo da smo umorni, gladni, žedni – rečju, ako je nekome bila potrebna pomoć, uvek je neko bio tu za njega. To se zove pravi timski rad. Uvek se sa osmehom sećam naših jutarnjih sendviča, večere koja je uglavnom bila pica i partija stonog fudbala u kasnim večernjim satima. Nova recka na listi iskustava je dodata.

(…)

Tekst “Dan kada je razredna ušla u učionicu” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.