Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Iva Eraković (Blog o socijalnom uključivanju)

Krajem 2019. i početkom 2020. godine jedna devojčica u Srbiji doživela je strašnu sudbinu. Osim što će celog svog života živeti sa posledicama kidnapovanja i niza krivičnih dela koja su nad njom počinjena, pratiće je još jedna trauma – način na koji su mediji tretirali ovaj slučaj i dodatno je izložili bolu, patnji, degradaciji, dehumanizaciji i nedostatku svake ljudske i profesionalne etike.

Ovaj slučaj, iako ekstreman, samo je jedan u nizu povreda dečijih prava i kršenja postojećih zakona, regulativa i samoregulativa u medijima u Srbiji. Tako su se prethodnih godina, u više navrata, u žiži medijske hajke našla deca žrtve seksualnih napada, porodičnih tragedija, a nažalost na naslovnicama su osvanule čak i fotografije ubijene dece sa mesta zločina.

Deca kao roba i dekor

U svetu u kojem mediji funkcionišu u skladu sa principima konzumerizma i komercijalizacije – deca nisu pošteđena ili manje izložena ovim fenomenima, već naprotiv. I tradicionalni i novi mediji, uključujući digitalne, često ih (zlo)upotrebljavaju, a nekada im nanose i nepopravljivu, dugoročnu štetu. Naime, medijski konzumenti često i naivno zaboravljaju da u današnje doba, ono što je jednom napisano, objavljeno i otišlo u „etar“, tamo ostaje zauvek i jednim klikom na internetu postaje aktuelno i pristupačno. Upotreba dece u eri medijske komercijalizacije – tehnološki je omogućena i ima trajne posledice.

Takođe, stručnjaci raznih profila  upozoravaju da su deca izložena posebnom uticaju medija, koji je često veoma destruktivan i može da izazove dugoročne negativne posledice na njihov psiho-socijalni i emocionalni razvoj. Što su deca mlađa, uticaj može biti razorniji.

Medijska scena u Srbiji pokazuje ozbiljne slabosti, a decu često stavlja u neprimeren i neodgovarajući položaj, kršeći različita bazična dečija prava i ugrožavajući ih na mnogo načina – i kao direktne aktere sadržaja i kao njihove konzumente.

Problem dece i medija u Srbiji najgrublje se može predstaviti u dve celine: prvi se odnosi na nedostatak programa za decu i nepostojanje uticaja dece na kreiranje takvih programa. Drugi, još štetniji, jeste slika deteta u našim medijima – način na koji se deca predstavljaju i kako se u izveštavanju tretiraju. Zloupotreba dece u medijima nekada je očigledna: fotografije teško bolesne ili dece žrtava, ugrožavanje njihovog identiteta, privatnosti, pa čak i bezbednosti, iznošenje degradirajućih i ponižavajućih detalja, ugrožavanje dostojanstva…

Postoji i „suptilnija“ zloupotreba, ona koju teže uočavamo i čije su posledice možda „sporije“, ali i dalje mogu biti razorne: učešće dece u raznim sadržajima koji ih dovode u neprikladan kompetitivni i/ili estradni kliše u kojem iza kamera bivaju lišena sna (noćna snimanja) ili obrazovanja (stalno izostajanje iz škole). Takvi programi često sadrže i rodne stereotipe, naglašavaju seksualnost i fizički izgled, a ponekad izazivaju i promovišu nasilno ponašanje i sukobe među ljudima. Ne manje važna mana ovakvih medijskih formata jeste da podstiču decu, bilo da su učesnici ili konzumenti ovakvih programa, u verovanju da je sreća skrivena u formuli: bogatstvo, glamur, popularnost i lepota.

Čak i sadržaji koji su na prvi pogled isključivo humanitarnog karaktera, često su deo ove „suptilne“ zloupotrebe dece. U njima se deca pojavljuju u degradirajućoj poziciji, narušena im je privatnost, sigurnost i dostojanstvo, i bivaju trajno obeležena u sredini u kojoj žive. Kroz otkrivanje ekonomskih i zdravstvenih teškoća dece proizvode se senzacionalističke priče, a uloga medija bi mogla i trebalo da bude da odgovorno informišu javnost o pružanju adekvatne pomoći bez ovog, na prvi pogled srceparajućeg aspekta. Ali onda za sebe ili za oglašivače ne bi privukli naklonost publike – što jeste krajnji cilj ovakvih sadržaja. U ovakvim prilozima, pomoć je samo prividni fokus priče, a u pozadini se ponovo kriju marketinški razlozi, gde mediji, kao predstavnici javnosti, umesto da zaštite dete – nemilosrdno zloupotrebljavaju njegovu ranjivost.

Poseban fenomen, neodvojiv od medijske zloupotrebe dece, jeste zloupotreba dece u političke svrhe. Fotografisanje i snimanje dece sa političarima, u obrazovnim institucijama, bolnicama, na sportskim terenima ili prisustvo dece u predizbornim aktivnostima političkih partija, zapravo je namenjeno izazivanju pozitivnih reakcija kod potencijalnih birača, gde su deca tek puki objekat.

U svakoj od navedenih situacija deca su samo dekor sadržaja koji im nije namenjen, nije im primeren i koji delimično ili do kraja ne shvataju. Deca su stavljena u poziciju jeftinog mamca za izazivanje empatije ili sažaljenja. Ove „suptilnije“ oblike zloupotrebe je teže uočiti, dokazati pa i sprečiti, jer su roditelji i staratelji, često nesvesno deo nje. Dajući svoju saglasnost za pojavljivanje deteta u navedenim sadržajima – i sami nanose štetu detetu, ponekad u stanju šoka i bez mogućnosti da racionalno rasuđuju ili jednostavno bez svesti koliki je uticaj savremenih medija. Ipak, posledice po decu su podjednako štetne.

Ugroženi identitet, privatnost i dostojanstvo

Dug je spisak međunarodnih pozitivnih propisa i dokumenata, a pozicija dece u medijima na domaćoj sceni uređena je odredbama Zakona o javnom informisanju, Zakona o elektronskim medijima, zatim Kodeksom novinara Srbije, pravilnicima Regulatornog tela za elektronske medije, a od 2019. godine u oblasti samoregulative i izdanjem „Deca i mediji: Pravilnik protiv zloupotrebe dece u medijske svrhe Kodeks o zaštiti dece od političkih zloupotreba”*, udruženja Prijatelji dece Srbije.

Koliko se svi ovi dokumenti zajedno primenjuju i poštuju? I kakva je stvarna pozicija deteta u medijima?

Istraživanje Medijska slika dece u Srbiji 2018. koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) pokazalo je da se u svakom desetom tekstu u dnevnim novinama u Srbiji krše etički principi i Kodeks novinara Srbije, a istraživanje ukazuje da se prilikom izveštavanja o deci najčešće otkriva identitet dece (39,71 odsto od ukupnog broja prekršaja), sledi ugrožavanje prava i dostojanstva dece (33,82 odsto), i na kraju korišćenje neprimerenih, uznemiravajućih, pornografskih i drugih štetnih sadržaja. Istraživanje CEPROM-a je pokazalo i koje teme se najčešće obrađuju, pa je zlostavljanje dece, nesreće, nasilje i narkomanija bilo tema u čak 56 odsto objava o deci.

Monitoring dnevne i nedeljne štampe Prijatelja dece Srbije, sproveden u prvoj nedelji septembra 2019. godine dao je slične rezultate. Od 328 tekstova koji su uključivali decu, čak 34 odsto bili su iz domena crne hronike. Veliki broj članaka otkrivao je identitet dece žrtava, posredno ili neposredno. Takođe, objavljivani su šokantni i gnusni detalji nesreća i/ili drugih stradanja dece. Sa druge strane, samo pet odsto svih objava bavilo se zdravljem dece, dva odsto uspešnom decom, dok su se decom u teškom socijalnom položaju, štampani mediji problemski bavili u samo jedan odsto svih objava.

Sama deca su svesna problema, pokazalo je mini-istraživanje Deca i tradicionalni i novi mediji, koje su Prijatelji dece Srbije sproveli tokom nacionalne sednice učeničkih parlamenata 2019. godine u toku Dečije nedelje. Deca stara od 13 do 18 godina se u apsolutnoj većini izjašnjavaju da prate vesti i trenutna društvena dešavanja (83,9 odsto). To rade uglavnom putem interneta i internet portala (45 odsto), potom društvenih mreža (34 odsto), dok putem televizije i štampanih medija svega 21 odsto.

Izveštavanje o deci i programe za decu dominantno doživljavaju kao nedovoljno kvalitetno, da se deca često prikazuju kao žrtve/nasilnici, a da se uspesi dece zanemaruju. Od negativnih fenomena na televiziji navode: štetan sadržaj (najčešće se osvrću na rijaliti programe), plasiranje lažnih informacija kojima je cilj da se stvori iskrivljena slika u društvu, spoljni uticaji na uređivačku politiku, nedovoljno sadržaja koji je deci zanimljiv, previše reklama. O dnevnoj/nedeljnoj štampi, u većini ističu negativne fenomene, kao što su lažne vesti, skandalizacija, neprofesionalnost i plasiranje netačnih informacija, kao i nedostatak sadržaja koji je od značaja za njih.

Posebno uznemirava podatak da čak 48,2 odsto dece kaže da nije dobilo nikakvu obuku o bezbednom korišćenju interneta, a 56,6 odsto smatra da ne znaju dovoljno o korišćenju i zaštiti na društvenim mrežama i internetu.

Konvencija UN o pravima deteta: mediji u službi dece

Osnovni dokument zaštite prava deteta u međunarodnom pravnom sistemu je Konvencija UN o pravima deteta. Ona se bavi građanskim pravima i slobodama deteta, uključujući i one koje se odnose na medije. Konvencija prepoznaje važnu ulogu masovnih medija za slobodu izražavanja dece i njihovu participaciju, za pravo dece na informisanje, kao i za kvalitet sadržaja koji će unaprediti njihov razvoj i dobrobit, što je propisano članovima 12 i 13 UN Konvencije. Takođe, Konvencija naglašava potrebu da deca budu zaštićena od materijala koji može da naškodi njihovoj dobrobiti. Član 16 navodi da nijedno dete ne sme biti izloženo proizvoljnom i nezakonitom mešanju u privatnost, porodicu, dom ili prepisku, niti napadima na čast i ugled, kao i da dete ima pravo na pravnu zaštitu od takvog mešanja, što je, takođe, izuzetno važno u medijskom izveštavanju. Istovremeno, član 17 prepoznaje važnu funkciju medija u širenju informacija koje pozitivno utiču na decu i garantuje im pristup iz različitih izvora, posebno onih usmerenih na promociju svake dobrobiti deteta, kao i fizičkog i mentalnog zdravlja.

Istraživanje UNICEF-a u Srbiji iz 2010. godine Deca u medijskom ogledalu – predstave o deci u informativnim medijima u Srbiji, sprovedeno je povodom 20 godina Konvencije UN o pravima deteta. Istraživanje se bavilo načinom na koji mediji izveštavaju o dečijim pravima, analiziraju ih, krše, afirmišu i koliko doprinose izgradnji humanijeg i tolerantnijeg društva u kojem se deca prepoznaju kao punopravni članovi, sa akcentom na gore navedene članove Konvencije. Uporednom analizom rezultata ovog istraživanja i današnjeg trenutka jasno se da zaključiti da su problemi u izveštavanju o deci veoma slični, te da su pre 10 godina najupadljivija kršenja dečijih prava bila: komercijalizacija dece, (sekundarna) viktimizacija dece, nezaštićen identitet i ugroženo dostojanstvo deteta. Uzimajući u obzir da su u formalnom smislu napredovali i regulacija i samoregulacija – nema mnogo razloga za optimizam, odnosno neophodno je naći efikasnije modele zaštite dece u medijskoj sferi.

Regulativa, samoregulativa i neadekvatne sankcije

Savet za štampu, kao samoregulatorno telo, više puta je istakao da su neki od najdrastičnih prekršaja Kodeksa novinara Srbije poslednjih godina zabeleženi upravo u tekstovima koji se odnose na decu, a da mediji tekstove o nasilju nad decom plasiraju kao udarne, ne vodeći pri tom mnogo računa o tome da li će otkriti njihov identitet čime ih trajno „obeležavaju“.

Iako je Regulatorno telo za elektronske medije (REM) usvojilo 2015. godine Pravilnik o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga, koji propisuje i detaljne zahteve za rijaliti programski sadržaj, na primer, u njima se u najrazličitije doba dana i dalje prikazuje nasilje, vređanje, neumereno konzumiranje alkohola ili seksualne aktivnosti, a bilo je slučajeva prikazivanja maloletnika koji su bili žrtve seksualnog zlostavljanja, govora mržnje, diskriminatornih izjava, izrazito negativnog prikaza žena na osnovu rodnih stereotipa, hiperseksualizacije dece, promovisanja i podsticanja na kockanje, kršenja privatnosti itd. Samo postojanje pravnog akta, očigledno, nije sigurnost za njegovu primenu i poštovanje.

Jasno se da uočiti da nije dovoljno program kategorizovati (ne)podobnim za odgovarajući uzrast i vreme emitovanja, već je prekršioce potrebno adekvatno sprečiti u ponavljanju prekršaja. Dokle god, kao što je to slučaj do sada, sankcije budu samo upozorenja i opomene – deca neće biti adekvatno zaštićena ni kao učesnici, ni kao konzumenti medijskih sadržaja.

Korektivna uloga ove, po decu nepovoljne situacije, nije samo na regulatornim telima i samoregulaciji. Neophodan je zajednički napor medijskih profesionalaca, novinarskih udruženja, prosvetnih radnika i vaspitača, organizacija civilnog društva, roditelja i staratelja – da se obezbedi optimalan i efikasan okvir zaštite dece u medijima. Ipak, institucionalna podrška bi trebalo da deluje paralelno u dva pravca: sa jedne strane kao medijski kontrolor, a sa druge kao promoter zdravog medijskog okvira i medijske pismenosti među svim građanima. U svemu tome, nikako ne smemo zaboraviti najvažnije – deca u svakom trenutku treba da budu deo tog procesa.

Zaštititi decu, a ne ugroziti slobodu izražavanja odraslih

U svetu se u poslednje dve decenije mnogo istraživalo i pisalo o štetnim efektima medija, a posebno o uticaju izlaganja dece nasilju sa malih ekrana. Poslednjih godina usvojene su posebne pravne mere za zaštitu maloletnika u elektronskim medijima širom sveta. Digitalna revolucija donela je novu pretnju, pa su novi mediji vezani za internet, oblast gde je zaštita dece još veći izazov. Istovremeno, zakonodavci stalno moraju da vode računa da propisi u pogledu zaštite dece moraju biti usaglašeni sa drugim demokratskim vrednostima, kao što je pravo na slobodu izražavanja. Dakle, sadržaj treba uskladiti na način da ne bude štetan za decu, a da ne ugrozi slobodu izražavanja odraslih.

——-

*Publikacija autora Prvoslava S. Plavšića obuhvata i izdanje Kodeks Deca i mediji iz 1993. godine, istog izdavača

***

Tekst „Deca i mediji: Kako decu isključiti iz crne hronike i uključiti u dečiji program” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Ive Eraković možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.