Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Šapić (Blog o socijalnom uključivanju)

Sa rasprostranjenom svakodnevnom upotrebom informacione tehnologije pojavili su se termini kao što su digitalni jaz, digitalne nejednakosti i digitalna inkluzija. Šta ovi pojmovi znače i zašto je važno da o njima danas govorimo?

Od marta 2020. godine, Milutin svakog jutra kreće na posao iz spavaće u dnevnu sobu. Na tom putu, priprema kafu i doručak za svoju porodicu. Kada stigne do improvizovane kancelarije, proverava protok interneta, da li je osvetljenje odgovarajuće za video sastanak, otvara Word umesto rokovnika – sve to kako bi se pripremio da još jednom pozdravi svoje kolege i koleginice u digitalnom prostoru. Za to vreme, njegova deca prate onlajn nastavu. Zoom, Teams, printscreen i upload domaćeg zadatka proširili su njihov rečnik vezan za internet.

Ovo nije samo njihova priča. Mnogi su se, pre samo godinu dana, počeli oslanjati na različite digitalne platforme, aplikacije i onlajn servise kako bi održali poslovne, porodične, prijateljske i/ili partnerske odnose. Uređaji poput telefona i računara zajedno sa internetom bili su prozori u svet koji su, uprkos socijalnom distanciranju, omogućili kontakte među ljudima. Međutim, usled nemogućnosti pristupa digitalnom sadržaju, promene tokom pandemije ostavile su mnoge ljude izvan tokova rada i obrazovanja. Neposedovanje uređaja, ograničeni internet protok i nepoznavanje kako softveri rade proizveli su novi talas marginalizacije, čiji obrisi nisu još uvek sasvim vidljivi.

Razlike između onih koji imaju pristup informacionim tehnologijama i onih koji taj pristup nemaju naziva se digitalni jaz (eng. digital divide). Usled brzog razvoja tehnologija i kompleksnosti digitalnog okruženja, pristup više nije dovoljan – neophodno je da svako poseduje digitalne veštine i kompetencije. Prema Okviru za digitalne kompetencije Evropske unije, neophodno je da građani i građanke umeju da pronađu relevantne informacije i kritički analiziraju sadržaje (informaciona i podatkovna pismenost), koriste digitalne tehnologije za pospešivanje komunikacije i saradnje, posebno između različitih kultura i generacija (veštine komunikacije i saradnje), izraze mišljenja i stavove onlajn istovremeno razumevajući kako se primenjuju autorska prava i licence (stvaranje i uređivanje digitalnog sadržaja), zaštite uređaje, lične podatke i privatnost u digitalnom prostoru (sajberbezbednost), kao i da umeju da koriste digitalne alate kako bi rešili tehničke probleme i unapredili postojeće procese i proizvode (veštine rešavanja problema). Razlike u nivou posedovanja digitalnih veština danas se označavaju kao digitalne nejednakosti.

Kako bi se smanjile posledice digitalnog jaza i nejednakosti, istraživači i donosioci odluka razmatraju načine za unapređivanje pristupa, znanja i veština kroz javne politike i programe. Ovakav sistemski pristup naziva se digitalna inkluzija.* Iznenađujuće ili ne, termin se ne odnosi na usvajanje i primenu najnovijih tehnoloških uređaja i aplikacija, već obuhvata unapređivanje pristupa informacionim tehnologijama, osnaživanje građana i građanki za korišćenje tehnologije (kroz razvijene digitalne veštine, pismenost, odgovornost i uz poštovanje privatnosti i bezbednosti) i primenu u različitim oblastima kao što su rad, obrazovanje, zdravstvo i aktivizam. Javni prostori kao što su biblioteke ili mesne zajednice mogu igrati značajnu ulogu tokom realizacije ovih ciljeva. Besplatan pristup internetu u ovim prostorima omogućio bi pristup širokom spektru digitalnih sadržaja i otvorio bi mogućnosti za sprovođenje programa za unapređivanje digitalnih veština uvažavajući potrebe lokalnog stanovništva.

Dok se Milutin i sugrađani polako vraćaju aktivnostima u oflajn okruženju, jednogodišnje digitalno iskustvo ostaje tu da nas podseti da je inkluzija postala za stepen složenija. Uz borbu protiv diskriminacije i socio-ekonomskih nejednakosti, od nemerljive važnosti je razvijati veštine kako bi građani aktivno učestvovali u predstojećem digitalnom društvu, ali i u ekonomiji. Vrata su otvorena, a na nama je da odlučimo koje će lice priča na kraju dobiti.

——-

*Jaeger, Paul T. et al. “The Intersection of Public Policy and Public Access: Digital Divides, Digital Literacy, Digital Inclusion, and Public Libraries”, Public Library Quarterly 31, no. 1 (2012): 1-20.

Van Deursen, Alexander JAM, and Jan AGM Van Dijk. Digital skills: Unlocking the information society. Springer, 2014.

***

Tekst „Digitalna inkluzija 101: Priča sa dva lica” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Jelene Šapić možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.