Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Bojana Ružić (Blog o socijalnom uključivanju)

Evropska komisija je u svom izveštaju o pregledu usklađenosti zakonodavstva Srbije sa pravnim tekovinama EU u oblasti socijalne politike i zapošljavanja dala zaključak da se radi o delimičnoj usaglašenosti. U izveštaju stoji da je neophodno odlučno delovanje kako bi se ostvario napredak u usaglašavanju zakonodavstva i kako bi se rešila kritična situacija na tržištu rada, uključujući rad na crno. Potrebno je preduzeti mere kako bi se rešilo pitanje rada na crno koje je i dalje prepreka za ostvarivanje rasta regularne zaposlenosti, stoji u izveštaju. Takođe je  neophodna detaljna analiza osnovnih uzroka neformalne zaposlenosti u Srbiji.

Rad na crno je veliki problem i na evropskom nivou, a Unija je rešila da se sa njim izbori. Prvi plenarni sastanak Evropske platforme  za neprijavljen rad je održan 10. oktobra 2016 u Briselu.

Kakav sve rad na crno postoji i gde ga najviše susrećemo

Na nivou EU, neprijavljeni rad je definisan kao “bilo koja plaćena aktivnost koja je po svojoj prirodi zakonita ali nije prijavljena javnim vlastima, uzimajući u obzir razlike u obzir razlike u regulatornim sistemima zemalja članica”. Bitno je da ga razlikujemo od aktivnosti na crnom tržištu, krijumčarenja, šverca i sl.

Negativne efekte ove pojave osećaju podjednako radnici, poslodavci i država. Neprijavljen rad radnicima ograničava pristup zdravstvenom i penzionom osiguranju, utiče na niži kvalitet radnih uslova, a velika je verovatnoća da će njihova prava iz radnog odnosa biti prekršena. Za državu gubitak se ogleda u nenaplaćenim porezima i doprinosima, a u privredi imamo nelojalnu konkurenciju, jer poslodavci koji ne prijave radnike mogu lakše obezbediti prednost na tržištu zbog nižih troškova.

Najčešće je neprijavljeni rad onaj koji se obavlja u registrovanom privrednom subjektu, delimično ili  potpuno neprijavljen. Poznata praksa plaćanje dela zarade “na ruke” ili “u koverti”, odnosno prijavljivanje samo dela zarade, najčešće tzv. minimalca,  bez uplate poreza i doprinosa na neprijavljeni deo zarade. Često se ovde ubraja rad koji je prijavljen na nepuno radno vreme, dok radnik faktički radi puno radno vreme, a razliku u novcu dobije ponovo “na ruke”.  Kod potpunog neprijavljenog rada zarada je dogovorena usmeno i isplaćuje se već pomenutim metodama, a između poslodavca i radnika ne postoji nikakav ugovorni odnos.

Postoji još jedan, i kod nas delimično rasprostranjen tip rada na crno, a to je neprijavljen rad za sopstveni račun, odnosno tzv. fiktivno samozapošljavanje. Ovde samozaposleni pruža usluge formalnim privrednim subjektima ili drugim klijentima (domaćinstvima), najčešće samo jednom korisniku usluga. Ove osobe često i zaista rade u prostorijama svoj fiktivnog klijenta, a prema indikatorima tržišta rada oni se ne ubrajaju u zaposlene.

U Srbiji je rad na crno najviše prisutan u trgovini, ugostiteljstvu, zanatskim, industrijskim i proizvodnim pogonima, i u građevinarstvu. Prema podacima Inspektorata za rad za rad angažovani na ovaj način su najčešće mladi, nekvalifikovani radnici, radnici sa najviše srednjom stručnom spremom, zaposleni bez redovnih zarada, nezaposleni preko 40 godina života, primaoci novčane naknade i socijalne pomoći. Zarada zaposlenih bez ugovora je prema postojećim istraživanjima 51% manja u odnosu na formalno zaposlene. Neprijavljeni rad se na nivou EU javlja u svim  sektorima, a najčešći je u građevini, uslugama održavanja i čišćenja, brige o deci i starima, ugostiteljstvu.

Istraživanje Eurobarometra, sprovedeno 2013. godine, pokazuje da je 11% ispitanika priznalo da su u prethodnoj godini kupili robu ili usluge koje uključuju rad na crno, a jedan od  30 anketiranih (3%) je od poslodavca je dobio/la zaradu u gotovini  (“na ruke”).

(…)

Tekst “Evropska unija u borbi protiv rada na crno – domaći zadatak za Srbiju” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.