Vlada Republike Srbije
Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)
Procenjuje se da se kod 6-10% populacije posle 65 godine starosti razvija demencija. Demencije nisu sastavni deo normalnog starenja, već uvek posledica određenih promena u mozgu. One prouzrokuju nepovratan i napredujući gubitak mentalnih funkcija, koji se ispoljava kao pad sposobnosti za mišljenje, pamćenje, rasuđivanje. Dementne osobe imaju promene u raspoloženju i ponašanju, do postepenog, ali potpunog gubitka svakodnevnih veština, kao što su oblačenje, ishrana, higijenske navike, hodanje i drugo. Najrasprostranjeniji oblik je Alchajemerova bolest.
Dementne osobe se susreću sa teškoćama u izvršavanju poznatih zadataka, u govoru, zaboravljaju i zaturaju stvari, dezorijentisani su u vremenu i prostoru, imaju probleme sa rasuđivanjem, promene u ponašanju i raspoloženju, gubitak inicijative…
Demencije ne stvaraju problem samo dementnoj osobi, već i njenom okruženju. Na prvom mestu porodici, potom prijateljima, poznanicima i široj društvenoj zajednici. Negovanje starije osobe sa somatskom bolešću je fizički, emotivno i ekonomski iscrpljujuće, a negovanje starije osobe sa demencijom je sve to, ali daleko teže. Zdravstvena i socijalna zaštita treba da obezbede obolelima i njihovim negovateljima što kvalitetniji život, što veću i što dužu nezavisnost, i što veću uključenost u aktivnosti zajednice u kojoj žive.
Da li činimo dovoljno da u praksi to i bude tako? Rekla bih, ne.
Kakva je situacija u Srbiji?
Participacija za antidementne lekove, koji su inače skupi, je veoma visoka, pa je uglavnom nedostupna svima kojima je neophodna. Dementnim osobama su uskraćene pelene na teret zdravstvenog osiguranja, a uglavnom su im u nezi potrebne. Novčani dodatak za pomoć i negu drugog lica veoma teško mogu da ostvare, iako po osnovu dijagnoze imaju pravo na njega.
Gotovo da nema nikakvih socijalnih servisa podrške u lokalnoj zajednici, pa je onda porodicama, kada iscrpe sve svoje fizičke resurse za negu obolelog, preostala jedina mogućnost smeštaja u institucije, odnosno, domove za stare. U privatnim domovima je 50%, a u državnim 15% korisnika sa dijagnostikovanom demencijom.* Da se u Srbiji malo radi i malo zna o načinima psihofizičke rehabilitacije osoba sa demencijom u domovima, jedan je od zaključaka tima u kome sam i lično učestvovala, prošle godine, prilikom monitoringa ljudskih prava u 20 domova kod nas. Tužan je prizor soba u kojima su smešteni dementni korisnici, gde jeste sve čisto, sterilno ali bez ikakvog njihovog ličnog pečata. Zidovi su, uglavnom, ogoljeni, nema slika, noćni stočići prazni… Ništa nije bolja situacija ni u dnevnim boravcima gde sve izgleda kao da se oni tu samo „čuvaju“. Čak je i većina privatnih domova zaključana, upravo sa obrazloženjem da dementni ne bi izašli i tako se „zagubili“.
Sticali smo utisak da, osim fizičkog zbrinjavanja, malo se vodi brige o rehabilitaciji, duhovnim i socijalnim potrebama starijih.
Rečeno nam je i da dementni korisnici ne upravljaju svojim džeparcem, već to čine zaposleni ili srodnici za one koji su u državnim domovima, dok se u privatnim domovima džeparac ne obezbeđuje ni za koga od korisnika. Pričali su nam da je i za zaposlene veliki izazov raditi sa dementnima jer im nedostaju specifične edukacije i znanja kako se ophoditi sa tim ljudima u datim situacijama, kao i šta bi mogli sa njima da rade.
Podrška dementnim osobama u Austriji
Imala sam priliku da, u junu ove godine, posetim ustanove za smeštaj i servise podrške starijim ljudima u lokalnim zajednicama severne Austrije. U pogledu starosne strukture stanovništva, Austrija je slična Srbiji. Kod njih 17,3% a kod nas 17,4% stanovnika su oni sa 65 i više godina.
U posebnoj sferi mog interesovanja je bila zaštita i podrška dementnim osobama.
Onim što sam videla, bila sam potpuno impresionirana. U domovi za penzionere koji se ubrzano zamenjuju domovima za negu, boravi 4% populacije 65 plus, a 18% populacije 85 plus.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar