Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Sara Đurđević (Blog o socijalnom uključivanju)

Često pričamo samo o lepim stvarima, uz preterano naglašavanje ideje o tome da treba da budemo bezrezervno srećni i veseli. Tu ne ubrajam svakodnevno kukanje o politici i uopštenim teškoćama čija odgovornost ne leži u nama – ili ne želimo da je prepišemo sebi.

A šta ako nismo srećni? Šta ako nismo veseli?

Neko će reći: „Razvedri se.“ Neko drugi prokomentarisati: „Ležiš u krevetu kao neka tužna baba – pokreni se već jednom.“ Neko će dodati: „Ma, razmaženo derište.“ A retko ko će pitati: „Kako se osećaš?“ ili „Da li mogu nekako da ti pomognem?“

Da li je okej ako niste okej?

U redu je ukoliko niste okej. U redu je ako se čudno osećate u periodu tranzicije: između srednje škole i fakulteta, između fakulteta i prvog posla, između desetog posla i otkaza koji ste dali ili dobili. I ponoviću ono što sam već rekla: okej je ako je sve okej, a vi niste. Okej.

U redu je i ako, umesto da potražite razumevanje, odlučite da se izolujete i kažete da ste zatrpani poslom. Jer, nažalost, u našoj je kulturi razumljivije kada se bavite fizičkim preživljavanjem, nego preživljavanjem u glavi. U redu je i da zakažete posetu psihoterapeutu.

Da li ste ludi ako idete kod psihoterapeuta?

U nekom trenutku, ljudi će primetiti da niste baš svoji. Preispitivaće vas, vaše odluke i vaša osećanja povodom tih odluka… Mnogo će pitati. Još više zaključivati. Navoditi da se pravdate, što ćete u početku možda raditi. A možda ćete i prećutati. Što je takođe u redu. Imate pravo da ne budete spremni za davanje objašnjenja haotičnosti koja se rečima ne definiše. Kao i da zadržite žvrljotine raznih mozgova u svojoj glavi, jer mislite da bliske osobe ne mogu da vam pomognu, niti možete sa njima da podelite određene izazove i raštrkana razmišljanja.

U redu je i da zakažete posetu psihoterapeutu. To ne znači da ste „ludi”. To znači da brinete o svom mentalnom zdravlju. A mentalno zdravlje je bitno isto koliko i fizičko.

Kad je pravo vreme za započinjanje psihoterapije?

Ne postoji pravo vreme. Ne postoji rano. Svako od nas ima aspekte funkcionisanja koje treba da poboljša. I ako mene pitate, zakonom bih obavezala svaku osobu da bar jednom u životu prođe kroz ciklus pročišćavanja misli.

Ja sam o započinjanju psihoterapije razmišljala svaki put kada sam se osećala loše u svojoj koži. Isto tako, razmišljala sam o izgovorima zbog kojih to ipak neću uraditi. Ili se setim da zovem kada je previše rano – ili kada je suviše kasno. Ili je vreme okej, ali se setim svih zadataka koje treba da izvršim. Ukoliko pak odredim tačan dan i vreme za poziv, moje raspoloženje se poboljša i svi razlozi za odlazak psihoterapeutu iščeznu. Naravno, ne iščeznu oni stvarno, nego se ciklično povlače i opet pojavljuju.

Na kraju sam postala zabrinjavajuće rasejana i nemotivisana za rad. Jedan dan sam primetila da pravim mnogo grešaka, pa sam ostavila sve i sela, duboko udahnula i gledala u telefon, pa se premišljala, pa ponovo uzimala telefon u ruke. Zakazivanje prve seanse je mnogo jednostavnije nego što izgleda. Ipak, za taj korak je potrebna hrabrost i želja za promenom. Zato smatram da je veliki uspeh prevazići svoje strahove i započeti proces rada na sebi. Ukoliko razmišljate o psihoterapiji, to znači da ste već na pola puta.

Šta će ljudi da kažu?

Verovatno će većina osoba kojima kažete da imate zakazano kod terapeuta reagovati burno. Reći će da nemaju ništa protiv toga, ali… Ali nije vam potreban psihoterapeut… Ali bićete zadovoljniji i ponosniji ako sami rešite problem. Ali… Ali… Ali…

Kada sam sa meni bliskom osobom pričala o tome da sam krenula na psihoterapiju, upitala me: „Jesi li svesna koliko kokica možeš da kupiš za jednu seansu?“ To je bila šala, ali iza te šale se krije neodobravanje za bilo kakvo ulaganje u mentalno zdravlje.

Ipak je više onih koji će otvoreno izraziti svoj stav. Da ti psihoterapija nije potrebna i da ti, prema njihovim standardima, ništa ne fali. Tome će dodati da ćeš biti ponosan/na na sebe samo ukoliko samostalno pređeš put promene

Važno je da znate:

1. Ljudi ne znaju šta se dešava u vašoj glavi i kako se stvarno osećate. Zato i jesam rekla „za njihove standarde“.
2. Ti standardi se odnose na spoljašnje okolnosti i sve što imate, odnosno nemate. Ako osećate krivicu jer „imate sve“, a vama nije dobro, znajte da ne biti okej sa sobom nije rezervisano za ljude sa veoma teškim životom – što je opet individualno poređenje. Svaka osoba ima pravo na sve emocije.
3. Pokvarene mehanizme u nama često počnemo da primećujemo baš kada „imamo sve“. Što je i logično, jer ne moramo da brinemo o egzistenciji. Imamo zadovoljene osnovne potrebe i prelazimo na viši nivo.
4. Sve što uradite na psihoterapiji jeste vaša zasluga i vaša spremnost da upoznate sebe sa svim svojim osobenostima.
5. U redu je ukoliko nekada ne možete nešto sami. Nije sramota tražiti podršku i pomoć.
6. Možda imate sreću da se krećete u krugu ljudi kojima je ova tema bliska i koji su puni razumevanja. Ako to nije slučaj, pišite meni.

Koliko kokica možete da kupite za jednu seansu?

Da se vratimo na kokice. Možete kupiti oko 60 kesica kokica za cenu jedne seanse. Recimo da svakog dana pojedete jednu kesicu, imaćete zalihe za dva meseca. Ali pošto znate da imate kokice u kući, verovatno ćete jesti više kesica dnevno.

Šta je poenta? Da, možete kupiti mnogo hrane u zamenu za jednu seansu kod psihoterapeuta, ali psihoterapija je lek na duže staze. Psihoterapija je hrana za dušu.

Za kraj ću vam reći ono što već znate. Šta god da se dešava, proći će. A samo od vas zavisi da li po cenu tuđe radoznalosti ili vaše glave.

———-

Tekst „Koliko košta mir u glavi?” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Sare Đurđević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.