Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Stefan Lazarević (Blog o socijalnom uključivanju)

U poslednjih nekoliko meseci imao sam nekoliko susreta sa policajcima na različitim mestima. Iako se sve dobro završilo, te su me situacije pomalo uznemirile, pa pišem ovaj tekst jer se nadam da će on nekome pomoći da makar malo o ovome razmisli kada se sretne sa osobama sličnim meni.

Jednom prilikom sam se sa drugaricama dogovorio da se nađemo u gradu. Bilo je rano popodne i jedna drugarica i ja čekali smo da dođe druga. Prišao nam je jedan policajac. Pitao nas je koga čekamo i da li koristimo opijate. Bio sam zbunjen, osećao sam se neprijatno. Policajac me je pretresao, pregledao sve džepove. Bio sam potpuno nepripremljen za tako nešto. Pitao nas je da li nešto studiramo. Drugarica mu je odgovorila da ona studira na Ekonomskom fakultetu, i usput mu ukazala da ja imam autizam. Pretpostavljam da je to uradila da se on ne bi iznenadio zbog neke moje reakcije. Kad se uverio da nemam ništa u džepu i ne koristim nikakve opijate, pustio nas je, ali mi je ta scena ostala upamćena. Rekao sam drugarici da bih pozvao roditelje, ali me je ona ubedila da za tim nema potrebe, jer se sve dobro završilo.

Pored redovnih treninga vikendom kod mog bivšeg profesora fizičkog, ponekad odem da trčim na Sportskom centru „Olimp“. Jednom prilikom na izlasku iz sportskog centra zaustavila su me dva policajca. Jedan od njih tražio mi je ličnu kartu. Ličnu kartu sam odavno izvadio, ali, da je slučajno ne bih izgubio, sa sobom uvek nosim samo kopiju. Nakon što je pregledao moje podatke, jedan od policajaca me je pretresao. Malo sam se uplašio, jer nisam znao kako u ovoj situaciji da postupim. Rekao sam im da ću pozvati roditelje, ali su oni odgovorili da je sve u redu i da mogu da idem kući.

Nedavno sam sa tatom išao u noćni provod u jednu beogradsku kafanu gde nastupa bend u kome svira naš prijatelj. Mesecima sam ubeđivao roditelje da idemo tamo, ali im je trebalo dugo vremena da pristanu na moj predlog. Malo su se brinuli kako ću se snaći u kafani, da li će mi smetati glasna muzika itd. Takođe, problem je predstavljalo i to što očekujem da pričam sa muzičarima iz benda, a oni za to nemaju vremena. Negde pred prvu pauzu su u kafanu ušli policajci (posle smo čuli da je to bilo prvi put da se na tom mestu dogodi „racija“). Muzičari su prestali da sviraju, jedan od policajaca se popeo na binu i rekao da svi prisutni pripreme lične karte. Ja sam se malo uplašio. Opustio sam se tek kada sam shvatio da treba samo da pokažem ličnu kartu. Međutim, ona moja kopija koju nosim se iscepala, pa je tata morao da mu objasni zašto ne nosim pravi dokument. I tata je morao da da svoju ličnu kartu, a onda smo dvadesetak minuta čekali da mu je vrati. Nedugo zatim smo se pozdravili sa članovima benda i otišli kući.

Na povratku saobraćajni policajci su zaustavili naš auto. Želeli su da vide da li tata vozi pod dejstvom alkohola ili ne. Morao je i da duva u aparat za merenje nivoa alkohola, a pošto nije ništa pio te večeri, sve je bilo u redu. Samo, bilo mi je malo neobično da iste večeri čak dva puta imam susret sa policijom, ali sam se toliko lepo proveo da mi ova dva događaja nisu uticala na raspoloženje.

(…)

Tekst “Moja iskustva sa policajcima” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.