Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

Baletskog igrača Filipa Martina Nilsona prvi koraci koje je načinio na prstima odveli su mnogo dalje nego što je mogao da nasluti. Učeći da pleše, ovaj dečak sa teškim oblikom autizma, spoznao je život. „Život je za mene uvek bio borba. Od rođenja sam bio drugačiji, i moje odrastanje nije bilo nimalo lako. Moj biološki otac napustio je majku i mene kada sam imao samo godinu dana. Mama je sama brinula o meni skoro dve godine, a ja nisam govorio, nisam ostvarivao kontakt očima, nisam komunicirao zapravo ni na koji način. Sa tri godine postavljena mi je dijagnoza teškog autizma. Mami su rekli da nikada neću biti sposoban da živim samostalno i ponudili joj da me smesti u dom, u kome bih proveo ostatak života. Ona nije pristala na to: počeo sam da idem u specijalnu školu i radim sa terapeutima i stvari su krenule nabolje, ali mi je i dalje bilo potrebno mnogo pomoći. Progovorio sam sa četiri godine, i čim sam mogao da se izrazim, rekao sam mami da želim da plešem.“

Ples je bio prva stvar koju je poželeo da radi. Nikada se nije igrao napolju sa vršnjacima; želeo je da sluša muziku i pleše uz nju. Sa časovima je počeo sa šest godina, a sa deset je znao da će biti profesionalni plesač. Balet ga je vratio u funkcionalni svet. U njegov život ušla je disciplina, a to je uticalo i na učenje, koncentraciju, govor, socijalizaciju. Svakodnevno je vežbao uz podršku majke i očuha.

Osoba koja je igrala važnu ulogu u njegovom baletskom razvoju je Nataša Bar, čuveni baletski pedagog. Ona nije znala da Filip ima autizam, a on je imao iskustva samo sa specijalnim pedagozima. Bila je stroga, ali njemu to nije smetalo, jer je želeo da uspe. „U školi sa drugom decom s autizmom imao sam prilike da vidim kako ih tretiraju na potpuno pogrešan način. Učitelji često ne znaju kako da se povežu sa njima, kako da im pomognu da otkriju svoje sposobnosti. Ja sam imao mnogo sreće da mi učitelji i roditelji pruže pravu podršku i pomoć, a većina dece to nikada ne doživi i često prožive ceo život u jednoj sobi…“

Majka je Filipu bila najveća podrška. Učinila je sve da mu pomogne, i zaslužna je što je danas ovakva osoba. Po njemu, roditelji moraju da prihvate da imaju dete s autizmom i pronađu mu adekvatne učitelje. Svako dete je posebno i potrebna mu je prilagođena nastava. Dete ne sme da se dosađuje, mora biti posvećeno ideji da se promeni, procveta, postane nešto.

Pored baleta, Filip voli da podučava, i upravo osmišljava program za decu s autizmom. Želja mu je da to bude program koji će se primenjivati u različitim školama i na različitim mestima. „Svako dete ima svoj potencijal, mogućnost da raste, razvija se i bude bolje. Neka od njih nikada ne dobiju priliku, jednostavno ljudi dignu ruke od njih. Za mene je ples bio mentalni okidač, to me je dovelo do uspeha, naučilo da živim i stignem do ovog nivoa. U moju školu išao je dečak koga je jako zanimalo vreme, vremenski uslovi, klima. Drugi je voleo da svira klavir i peva, neki su sjajno crtali i čak pravili svoje crtaće. Oni su iskoristili te svoje opsesije i oko njih programirali ostatak svojih života. To je po meni pravi način da se tretira autizam“.

(…)

Tekst “Na vrhovima prstiju” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.