Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Aleksandra Markovića na 32. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 3” (29. oktobar 2015., Impact Hub, Beograd)

Ja sam Aleksandar, imam 23 godine, iz Beograda sam i živim sa ocem i devojkom. Govoriću o jednoj dosta nezastupljenoj temi, a to je transseksualnost. Naime, od najranijih godina, koliko god da su me oblačili u žensku odeću – ja se nisam tako osećao, družio sam se uglavnom sa dečacima, trudio sam se da se nešto neutralnije oblačim… Sve to se mojoj mami nije svidelo i celog života je pokušavala to da promeni kod mene. Kada sam počeo da se zaljubljujem, to je bilo i u devojčice i u dečake, i tada sam shvatio da se, u stvari, radi o jednom dosta dubljem i intimnijem pitanju.

Sa početkom osnovne škole krenuli su glavni problemi prilagođavanja. Nekako su primetili da sam različit, u školi su mi pretili smrću, u jednom trenutku sam doživeo ozbiljno verbalno i fizičko nasilje. Najgore mi je, zapravo, bilo nasilje u porodici koje sam doživljavao od strane majke. Sve to me je odvelo u jako tešku depresiju iz koje sam se, osam godina kasnije, jedva izbavio.

I evo me ovde. U principu, živ čovek sve može da iznese na svojim leđima, živimo da ostvarimo svoje snove. Ja sam svoj san delimično ostvario, ali tu nije kraj.

Pošto me je majka ostavila, ostao sam sa ocem, najveću podršku u životu imam od njega. Tako sam došao do srednje škole, gde sam super prihvaćen: svi su mi se obraćali u muškom rodu, nisam doživeo nikakvo zlostavljanje u školi, tu sam dobio podstrek da nastavim dalje. Nastavio sam dalje tako što sam pri kraju srednje škole počeo sa psihološkim savetovanjima sa psihijatricom koja je zadužena za promenu pola. Kada sam prošao dosta duge terapije, psihološke analize i fizičke preglede, uklapanje u društvo u potpunosti kao muškarac (to se zove real life test ili test stvarnog života), uz saglasnost dr Dušice Marković i lekarke endokrinologa iz Kliničkog centra, ja sam započeo svoju doživotnu terapiju hormonskim injekcijama. A ja se injekcija plašim najviše na svetu, tako da se sada svake dve nedelje, u stvari, suočavam sa svojim najvećim strahom. Ali ni to nije teško, jer posle tog straha dobijem novu dozu blagostanja i smirenosti i sva rodna disforija nestaje! Iako u pubertetu nisam imao neke drastične ženske atribute, imao sam velike probleme i komplekse, a sad ih nemam…

Dve godine nakon početka moje terapije, došlo je i do operacije. Ona se sastoji iz dva dela: uklanjanja dojki ili mastektomije, i histerektomije, koja podrazumeva potpuno uklanjanje ženskih unutrašnjih organa. Najpre, moram da se zahvalim državi Srbiji koja je platila 65% te operacije (to je praksa od pre par godina), a drugo, najviše na svetu se zahvaljujem hirurzima koji su me operisali – danas na sebi nemam nijedan vidljiv ožiljak i ne mogu biti srećniji! Ne postoji veća dečija sreća od one koju sam doživeo kada sam ove godine otišao na plažu – prvi put bez majice posle deset godina!

Sada sam se fokusirao na izradu ličnih dokumenata. Tu se javio novi problem, a to je nedovoljna upućenost službenika u celu proceduru. Tako, umesto da dokumenta dobijem za, recimo, mesec dana, evo – sedam meseci kasnije – ja ih i dalje nemam! Zbog svojih starih dokumenata više ne crvenim, jer ih nemam, ali ranije je svako legitimisanje, prelaženje granice itd. bilo strašno, a eventualni razgovor za posao bio je nemoguć.

***

32. Beogradski Ignite “Uključi se 3”, posvećen obeležavanju Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva i temi socijalnog uključivanja, održan je 29. oktobra 2015. godine u prostoru Impact Hub-a (Makedonska 21) u Beogradu, u organizaciji Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženja „Srbija u pokretu“.

Deset sjajnih i inspirativnih govornika je i ovog puta, uz prevod na znakovni jezik i u prostoru koji ispunjava standarde pristupačnosti, u petominutnim nastupima predstavilo šta za njih znači socijalno uključivanje. Tako je publika mogla da sazna: kako u Srbiji izgleda život sa HIV/AIDS; da li naše društvo prihvata osobe koje su promenile pol; da li je kretanje pomoću kolica prepreka za aktivan život; kako svojoj porodici izgraditi dom sopstvenim rukama; kako kroz samozaposlenje stići do posla koji se voli; kako muzika može da pomogne u osnaživanju mladih; kako svako od nas može pomoći izbeglicama koje prolaze kroz Srbiju; kako inkluzivnim obrazovanjem podržati profesionalni razvoj osoba s autizmom; da li je moguće voditi aktivan život i nakon 60. godine života.

Aleksandar Marković je u ovaj život stigao opremljen velikom radoznalošću, bistrim i hitrim umom i stalnom potrebom za učenjem i novim iskustvima. Njegov osnovni pokretač je komunikacija, a ima potrebu da stvara i doprinosi opštem boljitku. Aleksandar za sebe kaže da je autor i u isto vreme posrednik.