Vlada Republike Srbije
Piše: Ksenija Graovac (Blog o socijalnom uključivanju)
Početkom jula sam u Londonu prisustvovala događaju-aukciji koju je organizovala mreža koja se zove The Funding Network (www.thefundingnetwork.org.uk). Pet organizacija je učestvovalo na svojevrsnom takmičenju – predstavljali su svoje projekte, aktivnosti za koje im je potrebna finansijska podrška. Nešto u vidu odomaćenog naziva – pitch.
Ljudi koji su ih slušali, nas stotinak, možda manje, imali su šansu da postave pitanja, a kasnije i da doniraju novac. Projekti su obuhvatali teme od rada sa decom sa autizmom do pomoći mladim maloletnim majkama u Ugandi. Tzv. sponzori preporučuju projekte samoj mreži, potom se od pristiglih aplikacija vrši odabir za samu audiciju. Svaka organizacija ima na raspolaganju 6 minuta da predstavi svoje potrebe i zatraži pomoć, a za samu pripremu dobijaju i adekvatan trening. Neko nije vičan nastupu pred publikom, dok nekome 6 minuta deluje kao suviše kratko vreme za predstavljanje čitave organizacije.
Svih pet organizacija koja sam ja slušala su imali neki interesantan aspekt. Svi su pomalo grešili, imali tremu, svi su se bavili uistinu važnim temama. Sve sam ih posmatrala kao pravi grantmaker, tj. osoba koja godinama posmatra organizacije i procenjuje njihove projekte.
A onda je počela aukcija. Dobro vođena, profesionalno, uz mnogo humora i trčanja po sali. Ljudi su donirali, jednoj po jednoj organizaciji, 100 funti, 200 funti, 500 funti. Neko daje 1000 ako se prvo prikupi hiljada. Duplira. Neko duplira 2000, 3000. Granica za sve organizacije je bila 10 000 funti, toliko im je bilo potrebno da pokrenu ili nastave konkretni projekat. Dve organizacije su ostale ispod te crte. Neke su prikupile mnogo više.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar