Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Tatjane Gutić na 39. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd)

Ja sam klinički psiholog i dolazim iz Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN – Psychosocial Innovation Network). Mi se bavimo promocijom mentalnog zdravlja i prevencijom u toj oblasti, a ja konkretno radim na projektu „Pružanje psihosocijalne podrške ranjivim izbeglicama u Srbiji” koji PIN realizuje uz podršku UNHCR-a, i pružam psihološku pomoć izbeglicama. Ispričaću vam priču jednog dečaka iz Avganistana, koji je u Srbiji već godinu dana.

Latif ima 17 godina. Rođen je u avganistanskom gradu Heratu, gde je živeo sa mamom, tatom, trojicom braće i jednom sestrom. Kad je bio mali, jako je voleo da igra fudbal i kriket.

Kada je Latif imao četiri godine, njegov tata je otišao i nikada se nije vratio. Mališanu niko nije objasnio šta se dešava, gde je tata otišao i kada će doći. Ipak, Latif je svoje dane u detinjstvu provodio tako što je igrao kriket i fudbal sa drugarima na poljanama, udarajući lopticu i dajući golove. Kada je Latif imao osam godina, njegov brat se jednog dana nije vratio kući. Ponovo, dečaku niko nije rekao šta se sa bratom desilo, gde se nalazi i da li će se vratiti. Latifova mama nije mnogo izlazila iz kuće, volela je da kuva i on o tome priča sa setnim pogledom, prisećajući se kako je mnogo voleo kad mama napravi bolani, tipično jelo koje se često jede u Avganistanu.

Nekoliko dana nakon Latifovog 14. rođendana, njegov ujak je u kuću doveo neke ljude. Mama mu je delovala jako uplašeno i zabrinuto. Latif nije znao šta se dešava, a onda su mu rekli da treba da napusti Avganistan. Doneli su neki novac, mama mu je spakovala malo stvari u ranac i pustili su ga na put. Rekli su mu tačno gde, kome i kako treba da se javi.

Latif je iz Avganistana prešao u Iran, a iz Irana je veoma brzo stigao u Tursku. U Istanbulu se zadržao neko vreme i radio je na građevini. Priseća se kako je voleo da na glavnom trgu hrani golubove, jer ga je to podsećalo na priču da golubovi donose sreću, koju je čuo kad je bio mali.

Porodica mu je ubrzo javila da mora da nastavi put, pa je iz Turske prešao u Bugarsku. Proveo je nekoliko noći u šumi, a zatim su ga krijumčari zatvorili u neki stan, odakle ga nisu puštali da ide, a njegovu porodicu su ucenjivali i zahtevali da im uplati novac. Ipak, Latif je tu upoznao nekoliko drugova sa kojima je i danas u kontaktu. Zajedno su uspeli da pobegnu od krijumčara i jedne noći su prešli u Srbiju. Neko im je rekao da u Beogradu postoji mesto iza Autobuske stanice gde mogu da žive i spavaju, da će tu biti puno ljudi i da će dobiti sve informacije i sve što im je potrebno. Latif je tu proveo neko vreme, ali kada je došla zima postalo mu je jako hladno i nije znao šta da radi. Obratio se za pomoć raznim organizacijama i uspeo je da dobije smeštaj u kampu.

U kampu je delio sobu sa nekoliko drugova koji su njegovih godina i čije su priče slične njegovoj. Odmah su se zbližili: zajedno su provodili vreme, igrali su kriket i fudbal, priključili su se radionicama koje PIN organizuje za izbeglice. Počeli su da uče srpski jezik i uspeli su da se upišu u školu.

Kad je krenuo u školu, Latif je bio presrećan! Upoznao je puno drugara i o tome nam je pričao svaki put kada ga vidimo. Ipak, spominjao je i da ga pojedina deca ignorišu i prave se da ne postoji. Nije baš sasvim razumeo zašto se tako ponašaju, ali mu je donekle bilo i svejedno, jer je upoznao neke drugove koji su ga zvali „brate“. Nakon završetka školske godine, Latif je letnji raspust provodio sa novim društvom iz škole i kampa: išli su na Adu Ciganliju, uživali su, družili se, pohađali radionice… Nastavio je da uči srpski jezik, jer je želeo što bolje da usavrši svoje znanje i nastavi školovanje.

Latif planira da krene dalje. Kada ga neko pita zašto, on kaže da pokušava nađe nešto čemu pripada. Poslednji put kad smo se sreli, Latif je rekao da planira da se upiše u srednju školu u Beogradu i trenutno čeka odgovor o upisu.

***

39. Beogradski Ignite pod nazivom “Uključi se br. 5”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u utorak, 24. oktobra 2017. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Organizatori događaja – Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana “Srbija u pokretu” – na taj način su, već petu godinu zaredom, tradicionalno obeležili Međunarodni dan borbe protiv siromaštva i motivisali učesnike/ce i posetioce da se bore za inkluzivno društvo.

Posetioci Beogradskog Ignite-a su imali priliku da čuju lične priče prezentera i prezenterki o tome kako svojim svakodnevnim zalaganjem grade društvo jednakosti za sve, i dobiju odgovore na pitanja: kako aktivno starenje produžava mladost; na koji način treba razvijati veštine dece bez roditeljskog staranja; kako izgleda dan prodavca časopisa Liceulice; kako žive i školuju se deca migranti; da li devojčice mogu da budu rokerke; ima li slobode posle odslužene zatvorske kazne; ko su osobe koje pružaju podršku ženama sa invaliditetom; koji su problemi svakodnevice trans osobe u Srbiji; kako osnažiti osobe sa invaliditetom kroz programiranje; kako je jedna mlada žena postala uspešna preduzetnica.

Tatjana Gutić je psihološkinja Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN – Psychosocial Innovation Network). Na Beogradskom Ignite-u je govorila o izbeglicama u Srbiji, u nadi da će svi koji izbeglice shvataju zdravo za gotovo posle njene priče biti u stanju da ih bolje razumeju i prihvate. Tatjanu pokreće osećaj koji ima kada uspe nekome da pomogne.