Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dragica Ojdanić (28), poljoprivrednica iz sela Ravni, okolina Užica (Blog o socijalnom uključivanju)

Potpuno svesno smo se opredelili da ostanemo na selu. Suprug i ja imamo 2 sina. Radimo danonoćno, ali malo šta što proizvedemo možemo prodati i to u bescenje. Skoro ni na jednom proizvodu, izuzev malina, nemamo zaradu. To nas obeshrabruje. Troškovi na selu, osim onih za ishranu, nisu ništa manji od troškova u gradu, čak su mnogo veći. Sve to kod nas izaziva stalnu napetost, bićemo iskreni – i nezadovoljstvo. Od malih dana stalno smo slušali da u osnovi svakog uspeha stoji rad, a s tim smo se nas dvoje slagali. Međutim, suočili smo se sa činjenicom da mi ulažemo maksimalan rad, ali da on ničim nije nagrađen, pa samim tim nismo ni uspešni i teško zadovoljavamo naše potrebe i potrebe pomoći i izdržavanja starih roditelja.

Zato smo sebi postavili pitanje: gde mi to grešimo?

Tražeći odgovor na naše pitanje, zaključili smo da osnovni uzroci našeg neuspeha leže u:

1. tzv. svaštarenju u poljoprivrednoj proizvodnji i
2. nepostojanju zemljoradničkih zadruga u našem i okolnim selima, koje bi otkupljivale sve viškove poljoprivrednih proizvoda, pružale potrebnu edukaciju poljoprivrednim proizvođačima, organizovale predavanja iz akutne problematike svih grana poljoprivrede… Zadruge bi upućivale poljoprivrednike na savremenu literaturu i obezbeđivale ta izdanja, vršile bi redovno upoznavanje poljoprivrednika sa najnovijim merama države u oblasti unapređivanja poljoprivredne proizvodnje i standarda na selu, upoznavale bi poljoprivrednike sa najnovijim propisima iz ove oblasti; informisale bi poljoprivrednike o propisima i standardima Evropske unije, davale bi im upustva o tome kako doći do podsticajnih sredstava koje država Srbija i EU obezbeđuju seoskim domaćinstvima itd.

S obzirom na geografske i klimatske karakteristike našeg sela Ravni, prostorni položaj familije Ojdanić i lokaciju našeg domaćinstva (blizu reke Veliki Rzav sa klisurom Orlovača u kojoj je poznata Klasnja, obrasla šibljem i šumom) i raspoloživog imanja (gde ima dosta livada, pašnjaka i njiva, a u komšiluku je, nažalost, dobar broj kuća prazan, pa vlasnici veoma rado daju u zakup livade i pašnjake ili prodaju slamu, seno, detelinu, kukuruzovinu), nas dvoje opredelili smo se da osnujemo farmu koza.

Analizirajući sve moguće parametre, kroz već duži vremenski period, zaključili smo, bez obzira što će nas čekati ozbiljan, težak i odgovoran posao, da ćemo u njemu uspeti i time naš život i život naše porodice učiniti zadovoljnijim i srećnijim. Tom poslu bismo se do kraja posvetili. Od svaštarskih poslova obavljali bismo samo neophodne, a za većinu drugih proizvoda pojavili bismo se na tržištu kao svako drugi.

Tako smo, u razgovoru sa pojedincima voljnim da nam izađu u susret, obavešteni o sredstvima koje donira Fondacija “Ana i Vlade Divac”. Učestvovali smo na konkursu, dobili određena, nemala, sredstva za početak ostvarenja naše ciljne ideje. Za početak, mnogo više od očekivanog, donacijom smo dobili 10 umatičenih sjarenih jarića ALPSKE rase.

(…)

Tekst “Ostati i opstati na jednom ovako divnom mestu” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.