Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Posle dužeg vremena i mnogo uloženog truda u Beogradu od prošle godine ponovo imamo usluge personalne asistencije. Sekretarijat za socijalnu zaštitu je zaključio sporazum sa Centrom za samostalni život osoba sa invaliditetom u okviru koga je 50 osoba sa invaliditetom dobilo personalne asistente.

Prvi put sam se u praksi susrela sa ovim vidom usluga pre 15 godina kada sam u okviru projekta Servis personalnih asistenata (SPAS) Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije prvi put u životu dobila personalnu asistentkinju – osobu koja će mi asistirati određeni broj sati svakog dana, onako kako joj ja objasnim i po planu koji napravim. Na taj način sam prvi put u životu nekome postala poslodavac, što je sastavni deo ovog servisa.

Sećam se da smo tada svi bili vrlo entuzijastični, verujući da će se Servis personalnih asistenata nakon završetka projekta ustaliti kao deo sistema, postati naša svakodnevica, a da će promovisanje u medijima, među nadležnima i široj javnosti o našem pozitivnom iskustvu uticati da se značajno podigne nivo svesti o tome šta je personalni asistent i koliko je neophodan za samostalan život osoba sa invaliditetom.

Međutim, nije sve išlo baš tako, a neke nedoumice i danas postoje.

Ne, personalni asistent ne mora da bude medicinske struke. Kada osobu sa invaliditetom zaboli grlo – otići će kod lekara, ako je zaboli zub – otići će kod zubara, a ukoliko treba da dobije injekciju – to će uraditi medicinska sestra. Personalni asistent ne leči.

Ne treba vam medicinska škola da biste nekome pomogli da se obuče, okupa, jede, da biste kupili, pripremili i iseckali hranu, obrisali prašinu, otkucali tekst na kompjuteru, otišli sa korisnikom do prodavnice ili pošte, na seminar ili letovanje. Sve što svako ljudsko biće, u zavisnosti od sopstvenih interesovanja i potreba, radi svakodnevno, ni ne razmišljajući o tome, rade i osobe sa invaliditetom, samo što moraju dobro da se organizuju oko toga ko i kako će im pomagati. Neki mogu više toga sami, neki manje, nekima je dovoljna jedna osoba koja će im asistirati, nekima više. Zavisi od vrste i stepena invaliditeta.

Dakle, posao personalnog asistenta je da asistira osobi sa invaliditetom oko onih aktivnosti koje ne može samostalno da obavlja i tako omogućava osobama sa invaliditetom da, prema rečima Adolfa Ratzke, jednog od osnivača Evropske mreže sa samostalni život, “kompenzuju stvari koje im se čine teške ili nemoguće u svakodnevnom životu“.

Početni koraci u ovom smeru su napravljeni 1972. godine kada su aktivisti za prava osoba sa invaliditetom na Berkliju u Kaliforniji osnovali prvi Centar za samostalni život, što se smatra početkom Pokreta za samostalni život. Centar je proizašao iz Programa studenata sa telesnim invaliditetom (Physically Disabled Student’s Program, PDSP), zasnovanog na ideji da samostalnost nije merena aktivnostima koje osoba može da obavi bez asistenta, već kvalitetom nečijeg života uz pomoć asistenta u kućnim uslovima. Prema teoriji Volfa Volfensbergera, sociologa iz Kanade, osobe sa invaliditetom „treba da žive u najnormalnijim mogućim uslovima da bi se od njih očekivalo da se ponašaju normalno“, a institucija ipak ne spada u prirodno kruženje.

Za ovih 15 godina, od kada sam aktivista pokreta osoba sa invaliditetom, realizovano je više projekata personalne asistencije, ali, kao što svi znamo, svaki projekat ima svoje vreme trajanja, a u svakodnevnom životu nema pauza. Ovo nije vid usluge koji nam malo treba, malo ne treba. Treba nam stalno, baš kao što i personalnim asistentima treba siguran posao.

(…)

Tekst “Personalni asistenti – višestruka korist” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.