Vlada Republike Srbije
Piše: Petar Stojanović (Blog o socijalnom uključivanju)
Socijalno uključivanje sastoji se od mera koje imaju za cilj da omoguće svim građanima da učestvuju u društvenim tokovima, bez pravljenja razlika po osnovu njihovih ličnih svojstava, kao što su pol, uzrast, zdravstveno stanje, socijalno poreklo, nacionalnost, veroisposvest, rasa, i tome slično. Naime, pojedinci i grupe koje se po nekom osnovu razlikuju od opšte populacije, češće nailaze na teškoće u zapošljavanju, izloženi su preprekama u ostvarivanju prava na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, i, u velikom broju slučajeva, provode život u siromaštvu. Mere socijalnog uključivanja trebalo bi da omoguće pružanje jednakih šansi svima, putem otklonjanja prepreka koje se nalaze pred ugroženim pojedincima i grupama. Najkraće rečeno – cilj je osigurati dobrobit svim članovima društva.
Borba za dobrobit svih članova društva, nezavisno od njihovih međusobnih razlika, odraz je sistema vrednosti čiju okosnicu predstavlja čovek, pojedinac, i njegova neotuđiva prava – lična, politička, socijalna, ekonomska i kulturna. (Naravno, u skladu da dimenzijama ljudskog postojanja koje štite, određena socijalna, ekonomska i kulturna prava predstavljaju najvažnije oblasti u kojima se ostvaruju mere za povećanje blagostanja i dobrobiti pojedinaca.)
Ovakav sistem vrednosti, koji je zasnovan na ljudskim pravima i slobodama, predstavlja temelj društvenog uređenja u velikom broju zemalja savremenog sveta.
Nije uvek bilo tako. Naime, ljudska prava predstavljaju tekovinu novovekovnih borbi, dok je u antičkom (robovlasničkom) društvu, čovek mogao biti sveden na puki predmet svojine, bez bilo kakvih prava.
Dakle, u velikom delu čovečanstva danas ne postoji problem proklamovanja ljudskih prava kao temeljnih normi pravnog poretka, odnosno društvenog uređenja, ali ostaju određene teškoće u ostvarivanju proglašenih prava. Drugim rečima, još uvek postoji manji ili veći raskorak između normativno proklamovanih prava i stvarnih mogućnosti za njihovo ostvarivanje.
Konkretnije, pravne norme civilizovanih zemalja proklamuju pravo na obrazovanje, pravo na rad, pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, itd. za sve, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu pripadnost, veroispovest, uzrast, zdravstveno stanje, bračni status, socijalno poreklo, i tome slično. Međutim, u praksi, pojedincima ili grupama se uskraćuju neka od proklamovanih prava upravo po osnovu razlika u pogledu uzrasta, zdravstvenog stanja, socijalnog porekla i drugih ličnih svojstava.
Ukoliko pažljivije pogledamo šta sve obuhvata korpus socijalnih, ekonomskih i kulturnih prava, kao i u čemu se sve mogu sastojati mere za povećanje blagostanja i dobrobiti pojedinaca, možemo doči do zaključka da država nije ni jedini ni samostalni akter socijalne politike, već određeni doprinos moraju da pruže i međunarodne organizacije, nevladine organizacije, udruženja građana, verske institucije, ali i porodice, i svaki pojedini pripadnik društva.
Iako pojedinac, sa svojim ograničenim resursima, najmanje može doprineti povećanju blagostanja i dobrobiti društva, u daljem tekstu biće posmatran kao najvažniji činilac mera za smanjenje siromaštva i društvene isključenosti.
Naime, ukoliko u svesti pojedinca ne postoji uverenje da svi članovi društva imaju pravo na blagostanje i punu društvenu uključenost, nezavisno od njihovih međusobnih razlika, tada ovakav pogled na svet neće postojati ni u skupovima pojedinaca, od najmanjeg, kao što je porodica, do najvećeg, kakva je država. Drugim rečima, stav pojedinca prema društvenoj isključenosti i siromaštvu određuje kakve će se mere primenjivati na državnom nivou radi otklanjanja ovih problema, odnosno, da li će se bilo šta preduzimati po ovom pitanju.
Prethodni argument ne bi trebalo da bude sporan. Naime, ukoliko određeni kvalitet ne postoji u pojedinačnim, sastavnim delovima jedne celine, onda ne može postojati ni u celini kao takvoj. Međutim, zašto bi jednog pripadnika društva interesovala dobrobit drugog člana njegove zajednice? Iz kog razloga bi trebalo podržavati mere za smanjenje siromaštva i društvene isključenosti?
Pođimo od sebe. Da li želimo da budemo isključeni iz društva i da posedujemo tako skromne materijalne resurse da boravimo ispod minimuma prihvatljivog načina života? Svakako da ne. Želimo da živimo u blagostanju, u najširem mogućem značenju ovog pojma.
Da li smo mi izuzetak u tom pogledu, ili istu želju primećujemo kod drugih. Nije potrebno posebno dokazivati da su u ovom smislu ljudi isti – svi teže životu u blagostanju i punoj društvenoj uključenosti.
Prema tome, ukoliko mi težimo blagostanju, i potpuno smo uvereni da imamo pravo na povoljne životne okolnosti, a istovremeno smo svesni jednostavne istine da svi drugi imaju tu istu osnovnu želju, može li postojati bilo kakav logički razlog za stav da ti drugi ljudi nemaju pravo na život izvan mračne oblasti siromaštva i društvene isključenosti?
Možda mislimo da neki pojedinci ili grupe ne bi trebalo da imaju ista prava kao mi, jer su po nekom osnovu drugačiji od nas. Međutim, u svetlu istine da osnovu ljudskog postojanja i celokupnog delanja predstavlja jedna te ista težnja za srećom, nisu li razlike u pogledu pola, vere, rase, uzrasta, zdravstvenog stanja i sl. samo površnog i sekundarnog značaja?
Uostalom, mnoge razlike između nas i drugih nisu večite i nepromenljive. Naprotiv.
Potpuno je izvesno da ćemo svi mi, u bližoj ili daljoj budućnosti, postati pripadnici najmanje jedne grupe koja je danas izložena društvenoj isključenosti i siromaštvu. Radi se o starima. Prema tome, koliko god da se osećamo snažnim i nezavisnim tokom najprosperitetnijeg razdoblja života, sasvim je sigurno da ćemo u poznom životnom dobu zavisiti od podrške i pomoći drugih.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar