Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: NEOSTART (Blog o socijalnom uključivanju)

Dva sata dnevno izvan ćelije, dva paketa mesečno i jedna poseta mesečno u trajanju od sat vremena. Ako pogledate istraživanja videćete da je to ono što sleduje više od tri četvrtine zatvorenika u srpskim zatvorima. Nakon nekog vremena u ovakvom tretmanu i često godina provedenih izvan sistema teško je vratiti se na „pravi put“. Najčešće će odmah po napuštanja zatvorskih zidina naići na novi zid, sazidan polako, godinama i sa obe strane. To je zid između njih i sveta u koji treba da se vrate.  S jedne strane mi ih ne želimo nazad jer mislimo da smo bolji od njih, s druge strane oni ne žele da se vrate u svet gde ih većina smatra gorima od sebe. Nekada je taj zid veći i teži od onoga kojim smo ih držali dalje od sebe dok su služili kaznu. Uz dodatno smanjenu sposobnost komunikacije usled izolacije, gubitak zdravih socijalnih kontakta za oslonac, slabo ako ikakvo radno iskustvo i nedostatak podrške institucija, ne možemo da očekujemo drugačiji ishod od samoispunjujućeg proročanstva da je „jednom robijaš – uvek robijaš“. Većina njih izaći će iz zatvora bez osnovnih dokumenata, vratiće se u kuću u kojoj je struja isključena zbog neplaćanja računa dok su bili na izdržavanju kazne, a za prvi obrok na slobodi moraće da zamole nekoga ko ih još nije odbacio. Pronalaženje zaposlenja, rad i život od tog rada su nešto što rešava većinu problema sa kojima se bivša osuđena lica susreću već u prvim danima slobode. Ipak, posle svega navedenog, nije lako pronaći priliku, doterati se i predstaviti u najboljem svetlu nekome od koga ćete skoro sigurno morati da krijete veliki deo svoje prošlosti. Mnogi na tom putu posustanu i često nevoljno vrate starim načinima preživljavanja, ali ovo nije priča o njima. Ovo je priča o onima koji su skupili hrabrost da se uhvate u koštac s problemima koji su ih sačekali i svim onima koji bi to mogli uraditi ako im se pruži prilika.

Iz višegodišnjeg iskustva rada sa ovom populacijom uvideli smo da je želja za pronalaskom zaposlenja nakon izdržane kazne zatvora najbolji pokazatelj želje za promenom i uključivanjem u odgovorne životne tokove. Iz tog razloga bi i napor, koji je potrebno uložiti u podršku osobama u tom procesu, trebalo da prati taj prioritet. Država ne prepoznaje bivša osuđena lica kao teže zapošljivu kategoriju, iako po svim kriterijumima oni to jesu. Pored toga što se teže uklapaju u životne tokove, često će biti i otpušteni ako se sazna da su nekada bili u zatvoru. Nije ovde stvar toga da treba pružiti priliku nekome zato što će, ako mu se prilika ne pruži, učiniti krivično delo, priliku treba pružiti zato što je neko u stanju potrebe, zato što je to ljudski, pa i, ako baš želite, zato što je bolje da neko zarađuje koliku god dnevnicu, živi od svog rada, izdržava porodicu i doprinosi društvu, nego da se za njegov boravak u zatvoru izdvaja petnaest eura dnevno od novca poreskih obveznika.

Većina nas zna koliko je teško pronaći posao u Srbiji, a koliko je teško pronaći posao u Srbiji ako ste nekada bili osuđeni znaju samo oni koji su u nekom trenutku života bili u takvoj situaciji. Poslednje tri godine NEOSTART uspešno sprovodi program Kutak za aktivno traženje posla, poslednje dve u saradnji sa Gradskim centrom za socijalno preduzetništvo Beograda, a samo za poslednjih godinu dana kroz program je prošlo preko pedeset bivših osuđenih lica. Na početku našeg rada očekivali smo da podrška može da podstakne osobu i pomogne u pronalaženju posla, ali nismo očekivali rezultate koji su se pojavili. Uprkos rasprostranjenim uverenjima da „oni“ neće želeti da rade ili da nisu sposobni za pošten posao, većina ljudi koji su nam se obratili želeli da pronađu posao, želeli su nešto drugačije od onoga što su do tada imali, želeli su priliku da počnu ispočetka. Motivisani takvim stanjem uredili smo program tako da pored osnovnih resursa za traženje posla, bivša osuđena lica dobiju i obuku za razgovor sa poslodavcem, pomoć pri pisanju radne biografije i, najvažnije, podršku u toku samog procesa traženja posla. Često je potrebno postaviti realne ciljeve, a zarad toga nekada treba podići očekivanja dok je u drugim slučajevima potrebno smanjiti ih. Odbijanje nikome ne prija, ali onima koji su od malih nogu izgradili sistem odbrane koji ih udaljava od društva to pada još teže. Biti pored osobe dok uči da je deo života biti odbijen često podseća na učenje deteta da hoda, a biti sa njima na vezi kada vam jave da su dobili posao za koji su naporno radili da dobiju priliku da se pokažu je neprocenjivo. Polovina korisnika programa odustala je posle prvog dolaska, najverovatnije očekujući da ćemo odmah imati da im ponudimo radno mesto. Od one polovine korisnika koja je nastavila da dolazi, svi su pronašli posao u roku od najviše nekoliko nedelja. Neki od njih rade na istom mestu godinama nakon izlaska iz našeg programa, neki su menjali poslove u međuvremenu i time dodatno pokazali da su se uklopili u igru po pravilima koja važe za sve, dok neki, na žalost, nakon što poslodavac sazna da su bili u zatvoru, budu otpušteni, ali nam se često vrate kako bismo zajedno pokušali ponovo.

(…)

Tekst “Posao kao početak promene” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.