Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milenka Matić (Blog o socijalnom uključivanju)

Roditeljstvo donosi brojne izazove i zadovoljstva. Roditelji su često u svojim odlukama prepušteni isključivo sebi, bez adekvatnih uputa i priručnika za delovanje. Međutim, dobra vest je da i roditeljske veštine mogu da se uče i unapređuju. U jednom od prethodnih tekstova objavljenih u okviru blogova Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva pisali smo u stilovima roditeljstva, teorijskim osnovama i elementima pozitivnog roditeljstva, što je svojevrsni šlagvort za temu pozitivne discipline.

Jedno od pitanja roditelja često i jeste kako vaspitavati decu. Vode se brojne polemike o fizičkom kažnjavanju, ali se čini da je stručna javnost jednoglasna u tome da se fizičkim kažnjavanjem postižu samo kratkorični „rezultati“ i da je takav pristup na duge staze nefunkcionalan, ali i neetički. Pre nekoliko godina imali smo i veliku javnu kampanju Roditelj plus = Batine minus.

U najširem smislu, pozitivna disciplina predstavlja koncept vaspitanja kojim se prenose važne društvene i životne veštine na način koji duboko poštuje i ohrabruje i decu i odrasle (uključujući roditelje, nastavnike, pružaoce usluga, omladinske radnike i druge). Pozitivna disciplina je pristup roditeljstvu zasnovan na naučnim istraživanjima, razvojno je prikladan i kulturološki odgovoran. Autorke Džejn Nelsen i Lin Lot popularizovale su ovu ideju objavivši knjigu Pozitivna disciplina od A do Š. One su razvile niz treninga za stručnjake koji rade sa decom i roditeljima. Teorijska pozadina koncepta pozitivne discipline zasniva se na idejama dr Alfreda Adlera i Rudolfa Drajkusa. Kao osnivač individualne psihologije, dr Adler je prvi put publici u Sjedinjenim Američkim Državama predstavio ideju edukacije roditelja i obrazovanja o roditeljstvu 1920-ih. Adler se zalagao za sigurnost i dobrobit dece, a smatrao je da kažnjavanje i nagrađivanje dece rezultira problemima u ponašanju – ideje koje su, iako su bile revolucionarne u to vreme, dovele do sigurnijeg i pravednijeg tretmana dece, a posebno dece sa problemima i izazovima u ponašanju i drugih ranjivih društvenih grupa.

Između ostalog, Adler je verovao da sva ponašanja (uključujući i loše ponašanje) proizilaze iz naše urođene društvene potrebe da osetimo važnost i pripadanje. Pripadanje znači da je svakom značajno da se oseti kao deo nekog tima, a važnost da se osetimo cenjeno. Takođe, njegova teorija naglašava da odnosi utemeljeni u kontroli nad drugima vode ka široj društvenoj nejednakosti. „Vaspitanje“ kaznama i nagradama dovodi do straha ili udovoljavanja drugima i na kraju im se oduzimaju unutrašnje zadovoljstvo, koje proizilazi iz činjenja stvari shodno našim autentičnim razlozima. Adlerove ideje inspirisale su doktora Rudolfa Drajkusa, psihologa koji je Adlerove teorije prilagodio radu u učionici u Beču 1920-ih, a zatim i u Sjedinjenim Državama krajem 1930-ih. Nadovezujući se na Adlerove teorije, Drajkus je verovao da je topao i čvrst pristup u nastavi i roditeljstvu najdemokratskiji i najefikasniji. Objašnjavajući loše ponašanje kod dece, on je ukazao da su deca obeshrabrena, jer su pogrešno shvatila kako da zadovolje svoje potrebe za pripadnošću i važnošću. Roditelji treba da otkriju uverenja koja stoje iza ponašanja njihove dece i da primarni fokus stave na odnos – ono što se u pozitivnoj disciplini obično naziva konekcijom ili vezom pre korekcije.

Često se misli da su disciplina i kažnjavanje isto. Međutim, mi ćemo ih posmatrati na drugačiji način. Koren reči disciplina potiče od reči koja znači „sledbenik istine, principa ili poštovanog učitelja“. Istinska disciplina potiče od unutrašnjeg lokusa kontrole, ne iz spoljašnjeg (iz kog potiču nagrada i kazna). Prednosti pozitivne discipline koja može da se usvoji i pomognu deci i ljudima da pronađu osećaj pripadnosti i važnosti bili bi sledeći:

1. Pomaže deci da osete osećaj povezanosti, pripadanja i značaja;
2. Podržavaju uzajamno uvažavanje i ohrabrenje (Ljubazan i čvrst pristup u isto vreme);
3. Dugoročna efikasanost. Razmatra šta dete misli, oseća, uči i odlučuje o sebi i svom svetu – i šta treba učiniti u budućnosti da bi preživelo ili napredovalo;
4. Prenose se važne socijalne i životne veštine kao što su poštovanje, briga za druge, rešavanje problema, komunikacija i saradnja, kao i veštine davanja doprinosa domu, školi ili široj zajednici;
5. Poziva decu da otkriju koliko su i za šta sposobna. (Podstiče konstruktivnu upotrebu lične moći i autonomije).

Pozitivna disciplina podrazumeva da se otkriju uverenja koja stoje iza nekog ponašanja. Deca odlično posmatraju realnost, ali mogu da je interpretiraju na pogrešan način. Recimo, dolazak bebe u kuću starije dete vidi kao okupiranje mame i novonastalu situaciju tumači kao da ga majka zanemaruje, manje voli ili odbacuje. Onda dete pokušava da privuče njenu pažnju najčešće na načine koji nisu najprihvatljiviji, a sve zarad postizanja svog cilja, a to je ponovna majčina ljubav i pažnja. Rudolf Drajkurs, tvorac koncepta „pogrešnih ciljeva u ponašanju” verovao je da su sva neprihvatljiva ponašanja dece zapravo posledice jednog, od četiri moguća, pogrešna cilja: previše pažnje, pogrešno usmerene moći, osvete ili pretpostavljene nesposobnosti (odustajanja).

Alati i veštine koje možemo da primenimo u procesu vaspitanja dece mogu se podeliti u nekoliko grupa. Jedan od najvažnijih jeste ohrabrenje deteta. Ohrabrenje primećuje napor i poboljšanje, a ne samo krajnji uspeh i gradi dugoročno samopoštovanje i osnaživanje deteta. Potom, važno je negovati i uzajamno poštovanje,  kao i rad na razumevanju verovanja koja stoje iza ponašanja, a to podrazumeva da efikasna disciplina prepoznaje razloge zbog kojih deca rade ono što rade, a odrasli rade na promeni tih uverenja, umesto da samo pokušavamo da promenimo ponašanje. Takođe efikasna komunikacija i rešavanje problema, fokusiranje na rešenje umesto na kaznu i disciplina koja nije kaznena, ali ni popustiljiva, važni su elementi odgajanja samostalne i slobodne dece.

Sva deca zaslužuju šansu da razvijaju životne veštine u prijatnoj atmosferi. Podučavanjem dece osnovnim životnim veštinama stvaraju se preduslovi za razvoj pozitivnih karakteristika dece u odraslom dobu. To se najlakše postiže uključivanjem dece u svakodnevne poslove u porodici (vrtiću, razredu), nuđenjem ograničenih izbora, ohrabrivanjem dece stavom da su greške prilike za učenje, održavanjem porodičnih/vrtićkih/razrednih sastanaka, izdvajanjem vremena za podučavanje životnim veštinama, veštinama komunikacije i rešavanja problema, razvoj osećanja odgovornosti itd.

———-

Tekst „Pozitivna disciplina” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Milenke Matić možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.