Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Nenada Ristića na 32. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 3” (29. oktobar 2015., Impact Hub, Beograd)

“Sine moj, završi ti fakultet, vidiš kakvo je vreme došlo, kako ćeš naći siguran i dobar državni posao?” To su mi govorili moji roditelji i ja sam, sledeći primer dva starija brata, upisao fakultet.

Međutim, pošto sam fakultet shvatio ozbiljno, već na polovini druge godine sam video da ću opet očistiti godinu u junu i da ću leto provesti radeći – apsolutno ništa. To mi nekako nije bilo dovoljno i odlučio sam da leto provedem radeći u Americi. Tada sam prvi put dobio onaj osećaj u stomaku: uuu, ovo će da bude zanimljivo! Kada sam shvatio da u Americi za jedan dan mogu da zaradim mesečnu platu u Srbiji, to me je potpuno promenilo. Dobio sam krila kapitalizma, doleteo u Srbiju i imao neverovatnu želju da osnujem nešto svoje, da otvorim svoju firmu. I zaista je tako: kad imate neverovatnu želju – onu beskonačnu želju – ništa ne može da vas zaustavi u procesu da ostvarite ono što ste zamislili. I tako sam osnovao svoju prvu firmu u domskoj sobi. Ništa nisam znao. Kažu da je svaki početak težak – meni ništa nije bilo teško, sve mi je bilo zanimljivo! Bavili smo se slanjem studenata u Ameriku i posle tri godine smo postali jedna od tri najbolje agencije u Srbiji. Najbitnije što sam iz toga dobio jesu znanje i samopozdanje. Posao je išao dobro, ali to meni nekako nije bilo dovoljno…

Čuo sam razgovor mog brata i njegovih kolega o tome kako hoće da napuste projekat na kome su radili dve i po godine – komplikovan softver za kazina i slot mašine. Jednostavno nisam mogao da dopustim da dve i po godine tako padnu u vodu! Ulio sam projektu novu energiju, osnovali smo brend i firmu. To je za mene bilo potpuno novo, nikad ranije nisam radio ništa slično i dobio sam onaj osećaj u stomaku: uuu, ovo će da bude zanimljivo! Počeli smo da distribuiramo naše proizvode na teritoriji Srbije i okolnih zemalja i posao je išao dobro, međutim, meni to nije bilo dovoljno…

Sticajem okolnosti, razgovarao sam sa drugom koji je u to vreme bio profesionalni teniski trener u Sjedinjenim Američkim Državama, i on mi se požalio da mu je potreban softver za upravljanje teniskim akademijama. Rekao mi je: “Ja bih to napravio, ali ne znam ništa o programiranju.” Tada sam pomislio: “Ne znam ni ja ništa o programiranju, još manje znam o tenisu – hajde da to napravimo!” Pošto nikad ništa slično nisam radio, opet sam dobio onaj osećaj: ovo će da bude jako zanimljivo! Napravili smo taj softver i uspešno ga distribuirali u jednu od najvećih akademija u SAD. Međutim, pogađate, meni ni to nije bilo dovoljno…

Jedan prijatelj iz inostranstva me je pitao: “Da li bi ti bilo zanimljivo da distribuiraš suplemente koji se koriste u medicini?” Ponovo se stvorio onaj osećaj: uuu, ovo može da bude zanimljivo! Rekao sam sebi: “Čekaj, radio sam sa studentima, radio sam sa kazinima i kockarnicama, sa teniskim akademijama… Jedino što nisam radio jeste medicina!” I naravno, mnogo smo naučili, a sada već tri godine distribuiramo naše proizvode na teritoriji Srbije i okolnih zemalja.

Kad me pitaju koja je to jedna stvar koja deli preduzetnika od nekoga ko to nije, kažem da je za neuspeh kriv strah od greške. Mislim da je za taj strah delom odgovoran naš obrazovni sistem koji kažnjava grešku. Kad me pitaju kakvi su ljudi preduzetnici, kažem da su to potpuno normalni, neposebni ljudi, jer preduzetnicima smatram one ljude koji preduzimaju nešto u životu. Ako preduzimaju nešto, znači da su preduzetnici. Uglavnom me pitaju koji su motivi da pokrećem sve te stvari. Rekao bih da je za mene to kombinacija tri motiva: jedan motiv jeste onaj osećaj u stomaku (uuu, ovo će da bude zanimljivo!); drugi motiv je znanje, obrazovanje, učenje nečeg novog; a treći motiv je novac – nagrada koja stiže na kraju procesa.

Koje je vaše gorivo? Zašto ustajete ujutru?

***

32. Beogradski Ignite “Uključi se 3”, posvećen obeležavanju Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva i temi socijalnog uključivanja, održan je 29. oktobra 2015. godine u prostoru Impact Hub-a (Makedonska 21) u Beogradu, u organizaciji Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženja „Srbija u pokretu“.

Deset sjajnih i inspirativnih govornika je i ovog puta, uz prevod na znakovni jezik i u prostoru koji ispunjava standarde pristupačnosti, u petominutnim nastupima predstavilo šta za njih znači socijalno uključivanje. Tako je publika mogla da sazna: kako u Srbiji izgleda život sa HIV/AIDS; da li naše društvo prihvata osobe koje su promenile pol; da li je kretanje pomoću kolica prepreka za aktivan život; kako svojoj porodici izgraditi dom sopstvenim rukama; kako kroz samozaposlenje stići do posla koji se voli; kako muzika može da pomogne u osnaživanju mladih; kako svako od nas može pomoći izbeglicama koje prolaze kroz Srbiju; kako inkluzivnim obrazovanjem podržati profesionalni razvoj osoba s autizmom; da li je moguće voditi aktivan život i nakon 60. godine života.

Nenad Ristić za sebe kaže da je “vernik preduzetničke religije”. Zaljubljen je u proces realizacije ideja. Misli da je mnogo važniji put nego cilj. Nenad Ristić ima iza sebe nekoliko neuspešnih i nekoliko uspešnih projekata. Voli izazov i takmičenja. Misli da se ne boji ničega, a zapravo se mnogo plaši monotonije.