Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Jelene Milošević na 32. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 3” (29. oktobar 2015., Impact Hub, Beograd)

U profesionalnom delu života veoma sam svestrana, a tako funkcionišem i privatno – volim da popijem kafu sa dragim ljudima, da odem do tržnog centra (srećom, sve ih je više pristupačnih u Beogradu), redovno sam išla i na Serbia Open, uživam u koncertima dobre muzike, a posebna strast su mi pozorišta. To me održava i daje mi snagu za svakodnevicu.

Beograd je veliki grad i ima mnogo lepih mesta, uživam i da ih pokazujem dragim prijateljima iz inostranstva. Međutim, gde god da krenemo, potreban nam je prevoz, što je normalno – veliki je grad. Kad ste osoba s invaliditetom, to znači da vozilo treba da bude pristupačno, da ima rampu i visinu da možete da uđete, kao i mesto da se bezbedno smestite. U Beogradu je takvih vozila veoma malo, a uveče, tokom praznika i vikenda praktično ih i nema. To nisu jednake mogućnosti. Na pojedinim vozilima Gradskog prevoza postoji znak za pristupačnost, ali su rampe često nefunkcionalne, a dešava se čak i da vozači odbiju da prime osobu s invaliditetom. Takođe postoji i služba adaptiranih kombi vozila, ali je broj tih vozila i vozača mali za ovako veliki grad, tako da oni funkcionišu po utvrđenom fiksnom rasporedu koji prave od septembra do septembra. Mali broj udruženja takođe ima i svoj kombi, ali jedan kombi na 300-400 članova ni uz najbolju organizaciju ne može da zadovolji sve naše potrebe.

Dakle, stalno smo u situaciji da se ubeđujemo, dogovaramo, trudimo se da budemo fleksibilni i to prilično ume da iscrpi čoveka. Zapravo, kada je osoba s invaliditetom u pitanju, jedan najobičniji izlazak može da bude velika avantura.

Kako to izgleda u mom slučaju? Upišem postdiplomske studije, srećna sam, dobijem raspored predavanja koja traju do 10 uveče. To nije ništa neobično za master studije i meni odgovara, ali nemam prevoz. Plaćamo privatnika sa adaptiranim kombi vozilom, što je ogroman udarac na ionako skroman kućni budžet, ali ja želim da idem na fakultet, želim da učim, želim da upoznajem nove ljude! Dakle, nemamo izbora. Pravo na izbor je u ovom slučaju, kao i u mnogim drugim, i te kako ugroženo.

Rešenje ne treba izmišljati, samo ga treba realizovati u praksi. Pristupačnost ne znači samo pristupačno vozilo, recimo autobus, već i pristupačno stajalište, edukaciju vozača, podizanje svesti šire javnosti… U Filadelfiji sam se vozila pristupačnim autobusima i to je za mene bilo prelepo iskustvo, mnogima bi to odgovaralo i u Beogradu. Međutim, meni se pogoršalo zdravstveno stanje i danas, na primer, ne bih mogla da koristim taj vid prevoza, ali bih mogla da se vozim od tačke A do tačke B taksijem ili pristupačnim kombijem. U Beogradu ima preko 6.000 taksi vozila i nijedno nije pristupačno, a nekoliko takvih bi nam svakako mnogo značilo – ako nemamo drugog izbora – da se prevezemo gde želimo.

U nekim zemljama se pruža podrška i za prilagođavanje sopstvenih kombi vozila, tako da ljudi samostalno voze, bez obzira na stepen invaliditeta.

Pristupačnost je dobit za sve – na taj način se širi krug potrošača, različitih potrošača. Zato što su osobe s invaliditetom različiti ljudi: imamo različite potrebe, različite mogućnosti, različite navike, različite živote. (…) Pristupačnost je izuzetno značajna karika u društvu jednakih mogućnosti i jedan od osnovnih preduslova za samostalan i aktivan život osoba s invaliditetom. Za mene je pristupačan prevoz SLOBODA.

***

32. Beogradski Ignite “Uključi se 3”, posvećen obeležavanju Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva i temi socijalnog uključivanja, održan je 29. oktobra 2015. godine u prostoru Impact Hub-a (Makedonska 21) u Beogradu, u organizaciji Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženja „Srbija u pokretu“.

Deset sjajnih i inspirativnih govornika je i ovog puta, uz prevod na znakovni jezik i u prostoru koji ispunjava standarde pristupačnosti, u petominutnim nastupima predstavilo šta za njih znači socijalno uključivanje. Tako je publika mogla da sazna: kako u Srbiji izgleda život sa HIV/AIDS; da li naše društvo prihvata osobe koje su promenile pol; da li je kretanje pomoću kolica prepreka za aktivan život; kako svojoj porodici izgraditi dom sopstvenim rukama; kako kroz samozaposlenje stići do posla koji se voli; kako muzika može da pomogne u osnaživanju mladih; kako svako od nas može pomoći izbeglicama koje prolaze kroz Srbiju; kako inkluzivnim obrazovanjem podržati profesionalni razvoj osoba s autizmom; da li je moguće voditi aktivan život i nakon 60. godine života.

Jelena Milošević je diplomirala Engleski jezik i književnost i završila master studije Komunikologije. Radi kao prevodilac, piše, radi poslove iz oblasti odnosa s javnošću i aktivistkinja je Pokreta osoba sa invaliditetom. Za sebe kaže da je radoznala i da joj mira ne daju Don Kihot i Kalimero. Smatra da su zdravlje, obrazovanje i uspomene najveće blago koje imamo. Jelena Milošević piše za Blog o socijalnom uključivanju.