Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dragana Malidžan Vinkić (Blog o socijalnom uključivanju)

Na internetu se često susrećem sa raznim tekstovima o roditeljstvu i prilično sam zbunjena time šta se sve plasira kao nova uloga roditelja. Ovo govorim jer sam i sama, evo već četvrtu godinu, u ovoj nimalo lakoj ulozi. Kao neko ko voli da uči, sve više uviđam da mi je potrebno da pohađam školu roditeljstva.

Kao nastavnica, a posebno kao odeljenski starešina imala sam niz situacija kada je trebalo pozvati roditelja kako bismo radili na rešavanju situacije u kojoj se našlo njihovo dete. Pozivi, dolasci roditelja i sastanci su česti u praksi i najčešće je roditeljima na početku sastanka vrlo neprijatno.

Najčešće su neprijatnosti proizilazile iz nerazumevanja uloge koju svako od učesnika ima u životu deteta. Navešću samo neke rečenice koje ilustruju ovu tvrdnju: „Vi samo obrazujte moje dete, a ja ću da se brinem o vaspitanju“ ili „Nemam ja vremena da svaki čas dolazim u školu, on/ona ako će da uči nek uči, a vi mu/joj dajte ocenu koju je zaslužio/la!“ ili „A što vi ne date ukor pa da vidite kako će da se smiri?“. Postojali su i roditelji koji su prečesto dolazili u školu, kao i oni koje sam jedva dozvala, ali i oni koji krivce vide u svima osim i u sebi ili pak oni koji od svih imaju visoka očekivanja, ali ne i od samih sebe. Naravno, uvek postoje roditelji koji su otvoreni, saradljivi, nepristrasni kada je u pitanju njihovo dete. Razlozi za ovakvu šarolikost roditelja leži i u tome što postoji razlika:  u shvatanju uloge obrazovanja, stepena obrazovanja roditelja, ekonomskog statusa porodice, bračne situacije i zdravstvenog stanja. I saradnja s roditeljima je jedan segment obrazovanja koji se ne uči na fakultetu. Sama saradnja se podrazumeva, ali kako se ona ostvaruje  je proizvod iskustva, ličnog shvatanja uloge roditelja i fleksibilnosti koja postoji u nama.

Prvi roditeljski sastanak

Ovaj sastanak najčešće prođe u davanju opštih informacija koja se tiču celog odeljenja (raspored časova, termini za otvorena vrata, raspored pismenih/kontrolnih, snadbevenost udžbenicima, aktivnosti…) i rada škole. Ako pričamo o petom razredu onda su tu i nova „pravila igre“ za petake i roditelje.

Međutim, meni je bilo važnije da im dam jasniju sliku o tome šta ih sve očekuje do kraja osnovne škole, koje su to promene koje pubertet nosi sa sobom, za šta  sam sve kompetentna i kakvu podršku mogu da pružim i njima i deci. Na taj način dobijaju kompletnu informaciju o onome što nas zajedno čeka, a ne samo o aktivnostima u tekućoj godini. Bitno je da roditelji vide da ste profesionalac u svom poslu, ali i da ste čovek pre svega i da volite decu.

Po pravilu prvi roditeljski sastanak je najposećeniji i to je prva prednost koju treba iskoristiti. Nije manje važno sve što sam prethodno navela, ali kako bi se bolje upoznali s roditeljima i pre svega decom, važno je već tada dogovoriti prve individualne susrete. Moja praksa je bila da odmah tu na roditeljskom zakazujem individualne razgovore u cilju što boljeg upoznavanja deteta čija ću razredna biti naredne četiri godine. Ono što uvek istaknem u tom pozivu na sastanku je da od naše saradnje zavisi kako će se dete snaći u daljem školovanju i da ako jedna strana ne ispunjava svoj deo zadatka i obaveza, dete je to koje će trpeti najviše. Najavim i da ćemo zajedno izraditi opis deteta koje će i ono samo dopuniti svojim viđenjem sebe. Tako započinjem da pravim pedagoški profil svakog učenika.

Individualne sastanke organizovala sam u prvih mesec i po dana početka školske godine u onim terminima kada su roditelji bili u mogućnosti  da dođu i bila sam prilično fleksibilna po pitanju vremena kako bih stigla do svakog roditelja. Ti prvi sastanci i susreti jedan na jedan s roditeljem bili su dragoceni u upoznavanju deteta iz aspekta roditelja i porodice i sticanju poverenja. Na sastancima smo se bavili detetovim jakim stranama, interesovanjima i onima stranama učenja, socijalizacije, radnih navika koje treba poboljšati, ali i razmenom onih informacija za koje je roditelj mislio da su važne da znam.

Za svakog roditelja sam izdvojila 45 minuta. Možda bi postupak bio brži kroz neki upitnik, ali u tom slučaju mogu da se jave različiti problemi ako roditelj možda nije pismen ili ne razume tekst ili neke termine gde se onda roditelj dovodi u jedan vrlo neprijatan položaj. Posle obavljenih razgovora, svako dete je dobilo na uvid sve što smo napisali o njemu sa zadatkom da dopuni.

Šta je bio dobitak posle ovih susreta? Ja sam ubrzala proces upoznavanja, a dete i roditelj su osvestili sliku o sebi i dobili na važnosti i postali aktivni učesnici. Osim toga jasno je rečeno šta će biti zadatak svakoga.

Kada su u pitanju roditelji dece sa teškoćama u razvoju, važno je bilo da se upoznamo mnogo ranije, još u junu, kako bismo zajedno, učitelj, roditelj, psiholog i razredni starešina, na vreme krenuli planiranje za peti razred i dopunu profila deteta. Priprema učenika za peti razred opisana je u tekstu Prelazak učenika sa teškoćama u više razrede – prvi koraci.

Dalja saradnja sa roditeljima bila je olakšana ovim prvim korakom jer su oni bili svesni da sam vrlo ozbiljna po pitanju napredovanja njihove dece i jasna i odlučna u pogledu saradnje. Takođe, često su zahvaljivali na mom angažovanju. Najviše im je odgovarala moja fleksibilnost po pitanju vremena susreta.

Individualni susreti ovog tipa bila su praksa na početku svake školske godine jer se deca intenzivno menjaju, a možda se neke promene dese i u porodici tokom raspusta (bolest, razvod, smrt nekoga u porodici, preseljenje…).

Intenziviranje individualnih susreta je raslo krajem sedmog i početkom osmog razreda kako bismo što bolje pripremili učenika za srednju školu.

(…)

Tekst “Saradnja s roditeljima – karika koja nedostaje” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.