Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Zoltan Mihok (Blog o socijalnom uključivanju)

„Kud god da krenem svuda nailazim na prepreke“ – reči su predivne Mile iz kratkog spota na kraju ovog teksta. Na kakve to prepreke danas nailaze osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji? Pa, najveće od svih prepreka su prepreke u glavama donosioca odluka da se problematici invalidnosti pristupi iz socijalnog modela, odnosno da se osobe sa invaliditetom vide kao nosioci prava, kao osobe koje same donose odluke, kao osobe koje mogu da kažu hoću ili neću, a ne da neko drugi o tome odlučuje umesto njih.

U našoj državi kao po šablonu se potpisuju međunarodne konvencije, donose se novi „afirmativni“ zakoni, koji na žalost nisu propraćeni odgovarajućim podzakonskim aktima. Takoreći da ne postoji mehanizam promocije zakona na lokalnom nivou. Zaposleni u javnoj administraciji na lokalu od prevelikog obima trač partija, ispijanja kafa i planiranja godišnjih odmora ne stižu da se informišu o novim zakonima, a kamo li da iste pročitaju, prostudiraju i pokrenu inicijativu za implementaciju istih na lokalnom nivou. Onda kada civilni sektor organizuje tribine, seminare, okrugle stolove, predstavnici države, oni koji primaju novac od mog i vašeg poreza nemaju vremena da se udostoje da se pojave na događajima koji se organizuju, a i ako se pojave, nekako brzo nestanu, u prvih pola sata, sat, pod izgovorom da imaju previše posla, ne mogu da stignu, itd. Ali ja vas onda pitam ovde, kako to nemaju vremena? Čime se bave predstavnici lokalne administracije? Ne znaju koji se zakoni donose, ako su pak čuli da je neki zakon donesen, onda se ne potrude da ga prostudiraju, kad ih pozovemo na prezentacije oni nemaju vremena! Žao mi je, ali vreme morate da pronađete, pošto vas mi plaćamo od našeg poreza, radimo vaš posao, umesto da nas vi upoznate sa zakonima, strategijama, itd., mi to radimo umesto vas, pa onda morate da pronađete vreme!

Pre više od dve godine donesen je Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Pre nešto više od godinu dana donesen je Zakon o socijalnoj zaštiti koji uređuje usluge (servise) podrške za osobe sa invalidititetom. Zašto onda još uvek u republici Srbiji poslodavci radije plaćaju penale u budžet nego da zaposle osobe sa invaliditetom? Zašto poslodavci, uključujući i državu kao jednog od najvećih poslodavaca, nisu spremni da zajedno sa osobama sa invaliditetom porade na promociji zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Lako je doneti zakon. Par stručnjaka sedne, sastavi zakon koji treba da bude u skladu sa tranzcionim trendovima ka Evropskoj uniji, prepišu se par linija i prekrene se red reči već postojećih zakona u zemljama EU i zemljama iz okruženja koje su već sinhronizovale svoje zakone sa Eu regulativama, podnesu se na Skupštinu, usvoje, prođu Službeni glasnik, i to je to. Političari se na sva usta hvale, eto mi imamo afiramtivne zakone. Kroz Nacionalnu službu za zpošljavanje dajemo podršku poslodavcima koji žele da zaposle osobe sa invaliditetom. I šta dalje? Da li se radi na promociji zakona? Da li se radi na razvoju programa edukacije poslodavaca, uključujući i državu, o mogućnostima osoba sa invaliditetom? Da li se diskutuje o tome kako da se zaposli što veći broj osoba sa invaliditetom? Prema mojim saznanjima sa terena, mogu vam reći da ne, ili veoma malo. Odlično je da se putem javnih radova zaposle osobe sa invaliditeom. Ali to je kratkoročna mera. Nije održiva.

(…)

Tekst “Sloboda kretanja i pravo na rad” Zoltana Mihoka u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.