Starijima je tako malo potrebno da budu aktivniji i srećniji : Inkluzija

Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)

Tačno pre godinu dana izašla sam u grad na dogovoren sastanak sa Bebom Kuka, doktorkom političkih nauka koja godinama pri međunarodnim organizacijama radi na projektima smanjenja siromaštva i pomoći ugroženim grupama.

Ispričala mi je da će uskoro izaći iz štampe knjiga sa njenim putopisnim pričama, „Uzbrdo brza“. Prihod od prodaje knjige želela je da uloži u neki projekat smanjenja siromaštva i socijalne isključenosti starijih osoba. Njena je procena bila da se najteže novac obezbeđuje za tu ranjivu grupu i da baš zato želi njima da pomogne.

Brzo smo se složile oko toga da populacija starijih u Srbiji, pogotovo starijih od 60 godina jako retko putuje. Uzroci te vrste društvene ali i samo-izolacije su brojni i najčešće negativno utiču kako na fizičko i mentalno zdravlje starijih, na njihovu motivisanost i osećaj korisnosti tako i na kvalitet njihovog života i odnos koji imaju prema sebi samima ali i prema ostalima koji ih okružuju.

Njih malo ko sluša, kako unutar porodice tako i u društvu uopšte, i bilo bi predivno ukoliko bi ih neko ohrabrio da ispričaju svoje priče sa putovanja (nekih davnih ili skorašnjih), da opišu svoje reakcije na neke nove, kulturne i druge različitosti, da im da prostora da maštaju i da žele.

Tako smo došle na ideju koju smo potom sprovele u praksu, a to je da Amity organizuje Konkurs za najbolju putopisnu priču osoba starih 60 i više godina i to u četiri kategorije: 1) najbolja ženska priča, 2) najbolja muška priča, 3) priča o putovanju kroz Srbiju, 4) priča o putovanju u inostranstvo. Konkurs smo objavili početkom 2015. godine i u njemu smo obećali da će najbolje putopisne priče biti objavljene na Amity Internet stranici i u nekom od specijalizovanih časopisa za starije, a autori najboljih priča iz sve četiri kategorije bi bili nagrađeni kratkim putovanjem, sa dragom osobom, u neko mesto/banju u Srbiji.

Tada nismo baš imale ideju ni koliko će biti interesovanje za Konkurs, ni koliko će starijih učestvovati i kakvog kvaliteta će biti ti radovi. Odziv je bio odličan i za dva meseca, koliko je Konkurs bio otvoren, pristigli su radovi 56 autora iz 20 gradova/opština u Srbiji. Među autorima ima od onih koji su bili radnici pa do visokih intelektualaca, od onih koji žive u svojim kućama i stanovima od onih iz domova penzionera. Najmlađi autor bio je star 61, a najstariji 89 godina. Priče koje su poslali bile su veoma raznovrsne, i u stilu i u formi. Krasi ih blistav pripovedački jezik, sa izuzetno bogatim rečnikom. Jednostavno, možete da zamislite da ste tu, kraj autora, da putujete zajedno sa njim. Pojedine priče sa takvom ljubavlju i takvim žarom pripovedaju o lepotama i kvalitetima određenih predela, određenog kraja, da slobodno mogu da postide i najbolje turističke vodiče i priručnike.

One ne predstavljaju samo puki uvid u osećanja i doživljaje autora tokom samog putovanja, one prate tok autorovog razvojnog putovanja, vodeći nas tako nestvarnom stazom kroz slojeviti put u sećanja. Njihova svrha je višestruka, one su tu da nas zabave, da nas nauče. Prava su riznica prošlih dana – istorijska, kulturna i etnološka.

Autori priča nisu profesionalci koji su se pisanjem bavili celoga života, već su često počinjali da čine to nakon penzionisanja, i to pod veoma različitim okolnostima. Jedna gospođa nam je rekla da posle iznenadne smrti njenog mlađeg, rođenog brata, ona nije mogla da se sastavi od bola i tuge više od 40 dana, i da je onda sela i počela da piše (bilo je to pre četiri godine) i nastavila je to do današnjih dana. Ovo samo potvrđuje i terapeutsku vrednost ekspresivnog pisanja, čiju efikasnost su dokazala mnoga istraživanja svetskih naučnika. Pisanje pomaže kod anksioznosti, tragedije, tuge… Pokazalo se da ljudi koji se bave pisanjem potvrđuju da se osećaju srećnijim i da su manje negativni u odnosu na period pre početka pisanja. Poboljšava i unapređuje kognitivne funkcije i prisiljava da se misli organizuju u koherentnu strukturu, predstavljajući tako kreativni lek.

Petočlana komisija koja je imala zadatak da pročita sve priče, oceni ih, ne samo bodovno već i opisno, i izabere najbolje imala je težak zadatak. Ipak, na kraju su svi bili zadovoljni. Nagrađeni što su dobili nagrade, a ostali što su dobili izvode iz opisnih ocena svojih priča, koje su stimulativne i podstiču ih da i nadalje pišu. Komisija je ustanovila i petu kategoriju tokom isčitavanja pristiglih priča, a to je najbolja putopisna priča u stihu. Odlučili smo ne samo da nagradimo po jednog autora iz svake kategorije, već da dodelimo nagrade za autore koji su zauzeli prva tri mesta u svojoj kategoriji. Drugoplasirani su dobili večeru sa dragom osobom u restoranu u svom mestu, a trećeplasirani prigodne poklončiće. Takođe, naknadno smo odlučili i da odštampamo sve nagrađene priče, što smo i učinili objavivši ih u publikaciji „Mladost u starosti“. Štampana je u 300 primeraka koji su podeljeni autorima, kako bi ih oni imali za sebe i za svoje prijatelje. Sve pristigle radove na Konkurs objavio je i specijalizovani Portal Penzin koji se bavi temama starijih ljudi i penzionera.

(…)

Tekst “Starijima je tako malo potrebno da budu aktivniji i srećniji” Nadežde Satarić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.