Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jasmina Tešanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Ovaj tekst sam napisala kad je moja drugarica umrla

ŽARKA

Ne znam odakle da počnem, a od nečega moram… neću da zbog konfuzije, zbog bola ne kažem sve dok još mogu dok konfuzija i bol isteruje reči kao viruse… baš me briga za stil, želim da kažem istinu… a ona kao i uvek beži, beži kao pojam… samo slike, poneka reč, u ovom trenutku mogu da se takmiče sa količinom neistine povodom smrti moje drugarice iz detinjstva Žarane. Počev od neistinite istine da nje više nema ovde iz ćoška u crvenoj zgradi ka kojoj sam svake večeri dolazeći kući bacala pogled ka njenom prozoru i pitala se kako je, šta li radi, da li da pozvonim…

Mi smo je zvali Žarka, i jako je lepo igrala, i kao jako mlada… i nedavno u Budimpešti… u diskoteci…

Njen tata je bio učitelj mom tati u selu u Hercegovini… i njen tata je mog oca izveo svojom verom u njegovu izuzetnost iz seoske porodice u veliki svet.

Žarka i ja smo se srele u Milanu… možda smo se znale i ranije ali ja se ne sećam, ja bila sam “mala” a ona “velika”…

Sećam je se kad je ušla u naš stan u Milanu obučena u indijsku haljinu, mršava i kratko podšišana. Bila sam zabezeknuta, a kasnije mi je ona rekla da je i ona bila mojom dugačkom čupavom kosom i kožnim pantalonama…

Znam da sam je se nekako plašila.

A kaže i ona mene.

Mislim da smo se pogledale kao dve žene pravo u srž i da smo nešto odmah ustanovile ali da to nešto nije moglo da nađe jezik tada…

Naši očevi su dikitrali pravila i jezik, mi smo se našle kao ćerke naših očeva, na njhovom terenu i jeziku… a obe smo zapravo bežale od kuće… ali nismo to jedna za drugu tada znale…

Valjda nismo ni znale da smo feministkinje ili da ćemo to postati, da ćemo se time strasno baviti do kraja života. Znam da smo gledale jedna drugu u odeću, i šminku, u žensku stranu koja je kod nas obe bila izrazita, da smo jedna drugoj govorile, kako si lepa… i da to tada nije bio feminizam u bivšoj Jugolsaviji, a možda čak ni novi talas u Italiji… tu naviku smo održale do poslednjeg našeg susreta, nedavnog… uvek bismo se pogledale i požalile ili pohvalile, na ženske strane tela sa ženske strane… ali kao devojčice. Na momente sam mislila, delujemo blesave naročito pred ozbiljnom feminističkom studenstkom publikom; ali mi smo jedan drugoj bile među prvim svedokinjama preobražaja, osvešćivanja i skidanja velova, kako je ona govorila… i naravno tome nije bilo kraja, iskrsavali su novi velovi, kao zmijske kože… do poslednjeg dana…

(…)

Tekst “Žarana Papić, To je moj izveštaj vama” Jasmine Tešanović u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.