Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Stefan Lazarević (IZI VelikiMali, Blog o socijalnom uključivanju)

Dnevnik, 29.09.2015.

Iznervirao sam se danas zbog dve drugarice, razredne i tate.

Naime, danas sam zakasnio na čas logike. Neposredno posle mog ulaska, ušla je Ona, koja je takođe kasnila. Želeo sam da je pozdravim, a uopšte nisam bio svestan da je čas počeo. Moja drugarica iz klupe me je upozorila da za vreme časa ne smem da ustajem i da razgovaram. Zbog toga sam se mnogo uznemirio. Zamolio sam profesora da me pusti da odem do razredne, da joj kažem šta se dogodilo. Tetkice u hodniku su mi rekle da ona nije u školi. Potom sam otišao da zovem mamu, a tada je naišla još jedna drugarica, koja me je pitala zašto nisam na času.

Ispričao sam joj šta se dogodilo, a ona me je posavetovala da je u takvim situacijama dovoljno da kažem: „Ćao“, i to je sve. Onda sam se ipak vratio na čas, kad, telefon mi je zazvonio – zvala me je mama. Profesor me je pustio da se javim. Mami sam obećao da neću da pravim haos.

Drugarica iz klupe mi je objašnjavala zašto me nije pustila da ustanem i pozdravim Je, i rekla da bi se profesor sigurno naljutio ako bih se tako ponašao na njegovom času, a sigurno bi se naljutila i još neka stroga nastavnica.

Dok je ovaj čas još uvek trajao, ušla je naša razredna. Čim sam je video, odmah sam želeo da rešim ovaj problem, pošto sam nestrpljiv i sve hoću odmah. Međutim, naša razredna jednostavno nije želela ili nije mogla da me sasluša, jer je imala neki drugi posao da završi.

Pozvao sam i tatu, da mu se takođe požalim, ali ni on nije mogao da me sasluša, jer je vozio. Žao mi je što tata i razredna nisu imali razumevanja za mene odmah, ali sam bio ljut i na sebe jer nisam mogao da se kontrolišem.

Onda sam se rasplakao jer nisam znao šta da radim, pa sam ponovo pozvao mamu i ispričao o sukobu sa tatom i razrednom, a ona se malo i uplašila zbog moje nervoze. Dve drugarice iz razreda su me smirivale, pa su mi obećale da će me voditi u „Has bar“. Ja to nisam želeo, jer sam hteo da sve odmah razrešimo.

Potom sam i razrednu i celo odeljenje, plačnim glasom, molio da prenesu profesorki kod koje smo imali sledeći čas, da sam nervozan i da neću moći da prisustvujem njenom času. Tako sam otišao malo kod razredne da se smirim. Mama i razredna su mi predložile da napišem ovaj tekst i da u njemu objasnim šta se danas dogodilo.

Kad se završio ovaj čas, ja sam sa drugaricom iz klupe i Njom ponovo otišao kod razredne u želji da sve ovo razrešimo i da pokušam da se smirim. Nijedna od njih nije bila ljuta na mene, ali su mi rekle da ne bi trebalo da se bilo kome javljam za vreme časa. Obećao sam da neću, ali jednostavno ne znam kako da izdržim, a da Je ne pozdravim, pa makar i na času. Trudiću se da to više ne radim.

Kad se ovako iznerviram, tražim od roditelja da me vode negde, u šetnju ili poslastičarnicu, ponekad čak i da promenim put kojim se vraćam kući. To radim u nadi da bi me šetnja oraspoložila i smirila. Na razne načine pokušavam da se smirim, ali mi to teško ide, samo o tome pričam, i na to se osvrćem, i postaje mi sve gore i gore. Mama i tata mi kažu da, ako budem nastavio ovako da se nerviram, svi ćemo se razboleti. Zašto to pričaju ne znam, ali pošto su oni mišljenja da to ne bi bilo dobro za mene, potrudiću se da radim na tome kako da smirim napetost.

U povratku kući smo otišli da za mene i moju sestru kupimo galete, koje mnogo volim da jedem. To me je na neki način smirilo. Nadam se da sebi više neću dozvoliti ovako burne reakcije.

Dnevnik, 17.10.2015.

Današnji dan je počeo jako lepo. Naspavao sam se, bio sam raspoložen, čak smo tata i ja za vreme doručka slušali rok muziku. Probudila se moja sestra, pozdravili smo se, a onda sam se zasladio i malo surfovao po internetu. Sve bi bilo u redu da tata nije rekao da ide u grad i da mi sestra nije rekla da će čitati lektiru. Tada je nastao čitav haos.

Moja mama je na seminaru, tata je otišao, sestra učila, a ja nisam imao šta da radim. Uporno sam kukao da mi je dosadno, a sestra mi je davala razne predloge šta bih mogao da radim, međutim, meni se ništa od toga nije sviđalo, već sam hteo da pričam sa njom.

Pozvao sam mamu i sve joj ispričao. Ona mi je predložila da pozovem jednu rođaku da dođe kod mene na kafu, ili da ja odem kod nje. Obećao sam da ću razmisliti. Zamolio sam je, kad se vrati, da idemo u poslastičarnicu, a ona je rekla da će to učiniti, ukoliko ne bude umorna.

Potom sam pozvao jednu drugaricu iz razreda da je pitam da li bi htela da dođe kod mene, a ona mi je odgovorila da ide na neki rođendan. Istog trenutka sam postao još lošije volje, jer nisam znao šta da radim – svi su zauzeti, samo je meni dosadno. Rešio sam tako da odem u posetu sestri od strica, sa kojom sam se baš lepo družio, i pričao o školskim danima. To mi je malo popravilo raspoloženje. Bio sam kod nje, sve dok moja sestra nije spremila ručak.

Kad je došlo vreme za jelo, otišao sam da jedem, nakon čega sam malo zasvirao na klavijaturama, neke lepe i stare rok pesme. A onda mi je ponovo postalo dosadno.

Bilo kako bilo, ja bih stvarno želeo da nađem način da se ne nerviram, ili da mi ne bude dosadno. Želeo bih da promenim burne reakcije, ali to jednostavno ne umem, to je jače od mene, pa mi nerviranje i plakanje mnogo lakše ide nego bilo šta drugo.

Ipak, nadam se da će sve biti u redu.

(…)

Tekst “Zašto sam se iznervirao” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.