Vlada Republike Srbije
Piše: Radmila Urošević (Blog o socijalnom uključivanju)
U uvodu priče o usamljenosti moramo poći od konstatacije da je reč o još jednoj epidemiji koja ozbiljno muči savremenog čoveka i koja dotiče sve generacije, nezavisno od nivoa obrazovanja, pola, itd, jer usamljeni su i samci i oni u partnerskim zajednicama, i žene i muškarci. Epidemija virusa Covid-19 samo je ogolila problem usamljenosti. Taj problem zaslužuje takođe epitet i razmere ništa manje opasne epidemije koja već dugo muči čovečanstvo, a u čijem suzbijanju nam zasigurno neće pomoći nikakve vakcine.
Usamljenost i samoća
Velika je razlika između usamljenosti i samoće. Usamljenost je težak i bolan osećaj nepripadanja, nepostojanja, nerealizacije, odsustva ljubavi. Usamljenost je jedna velika praznina koja odzvanja u duši usamljene osobe. U usamljenost možemo da upadnemo, a da ni sami nismo svesni kada smo i kako upali u zamku socijalne isključenosti i socijalne izolacije, radijacije kao posledice svakodnevne velike količine primanja najrazličitijih (polu/dez)informacija, dominantno negativnih i bez kritičkog odnosa prema potrebi da ih memorišemo i kada imaju dnevni rok.
Samoća je uvek stvar našeg izbora, često je i poželjna i korisna, jer je od velike važnosti za uspostavljanje psihološke ravnoteže, dobre veze i balansa sa samim sobom, posebno u važnim, teškim i prelomnim trenucima u životu kada treba da se „saberemo“ i donesemo važne odluke. Samoća je stvar odluke i potrebe da budemo sami sa sobom. Ona nikada ne traje kao što „ume da traje“ usamljenost.
Zaista, zašto smo usamljeni?
Zbog čega je velika većina stanovnika planete danas usamljena? Kako se odbraniti od usamljenosti? Da li je usamljenost ipak neizbežna zamka savremenog sveta? Milenijalci su odrasli u digitalnom svetu i nisu stigli da iskuse vrednosti i značaj odrastanja u interakciji. Srednja generacija je u sendviču između obaveza prema mlađim i starijim generacijama i tvrdi da ne stiže da se bavi druženjem i svojim potrebama. Stariji se često izgovorima da su umorni, da nisu nikom važni, da danas pada kiša, a juče je bila velika vrućina, da nemaju novca, frizuru, dodatno pojačavaju svoju socijalnu izolaciju kao posledicu objektivne zapostavljenosti seniorskih generacija, niskih finansijskih mogućnosti, izostanka podrške, lošeg zdravlja…
Prava istorija usamljenosti počinje razvojem podele rada i u društvima koje je zahvatila industrijalizacija, tržišna utakmica, vreme kada je novac uveden u svakodnevni život kao materijalna vrednost i kupovna moć pojedinca. Još se Marks zalagao za teoriju da veći stepen podele rada i povećanje stručnosti radnika može dovesti do smanjenja sveukupnih veština i do nedostatka entuzijazma za njihov dalji rad i napredak, do dehumanizacije samog rada i života radnika bez obzira što je na taj način podizana produktivnosti i zarada. On je ovaj proces opisao kao otuđenje.
I zaista, virtuelna realnost u savremenom svetu pokazala se nedovoljnom kao put u sreću, zadovoljstvo, ljubav, toleranciju, mentalno i fizičko zdravlje, budući da je više nego jasno da su usamljenost i depresija samo neke od globalnih posledica života u kojem su industrija zabave, potrošnje, informacija i komunikacija dominantni. Tu dolazimo do apsurda da razvoj tehnike i tehnologije ne uspeva da ostvari direktnu korelaciju sa humanom dimenzijom i boljitkom po čoveka.
Kako da lečimo svoju usamljenost?
Ali, ono što jeste dobro u ovoj sumornoj slici jeste istina da rešenje postoji i da dostupnog, skoro besplatnog leka – ima. Ako smo usamljeni, sigurno bi nam značilo nedostajuće društvo, ali ono što često konstatujemo na radionicama ili individualnim razgovorima jeste činjenica da lečenje usamljenosti treba da ide u pravcu traganja za sobom, pa tek onda za drugim ljudima. Moramo biti OK sa sobom da bismo spremni ušli u nove odnose.
Depresivan čovek ne veruje u sebe, smisao i snagu svog postojanja, ne veruje da će se ponovo radovati. Međutim, kada započne traganje za nama samima, počeće i obračun sa izgubljenim smislom života, traganje za novim životnim radostima i životnim ciljevima.
Nekada je dovoljna socijalizacija, aktivacija, traganje za smislenim i pravim kontaktima/ljudima, pratiti svoje potrebe i osećanja. Ono što nikada ne treba dozvoliti jeste dugo trajanje usamljenosti koje tako sigurno postaje „predsoblje“ depresije i psihosomatskih tegoba i bolesti.
U razrešenju problema usamljenosti klin koji će bar početi da demontira lavirinte naše izolacije, samoizolacije i usamljenosti u kojima živimo jeste i socioterapija – čovek je čoveku lek, razgovor je takođe beskrajno lekovit, šetnja sa psom, gajenje biljaka, kafa sa prijateljicom u bašti nekog ušuškanog kafića, aktivnosti koje bacaju svetlo i energiju u našu svakodnevicu, a nas čine jačim, boljim, spremnijim za sve što život donosi iIi odnosi.
Uspostavljanje balansa, umerenije oslanjanje na tehniku i sredstava za komunikaciju i češća razmena misli i osećanja „licem u lice“- mogu biti prvi korak za svakog od nas. A onda, korak po korak… Dalje ka humanijem životu u kojem živimo jedni sa drugima, znamo šta mi sami Ili nama bliske osobe žele ili ne žele, osećaju, misle.
Mi sve to znamo, ali smo zaboravili ili nemamo vremena, pa odlažemo vreme za lečenje usamljenosti koja nas kao mahovina sve više uzima pod svoje. Proteklih nedelja i meseci smo možda i mogli da nađemo izgovor u epidemiološkim merama. Međutim, usamljenost je predkovid problem čovečanstva i, sigurno, još veći problem u postkovid vremenu koje je pred nama.
Razmislite o tome.
——-
Tekst „Zašto smo usamljeni?” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Radmile Urošević možete pročitati ovde.
Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.
pdf [3 MB]
Napiši komentar