Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milan Stojiljković (Blog o socijalnom uključivanju)

Avgusta 2010. godine usledio je dugo najavljivani  projekat  „Život na selu danas“, finansiran od strane Fonda za otvoreno društvo iz Beograda. Cilj projekta je bio da se putem biciklističkog karavana, sačinjenog od 10-ak mladih ljudi, promovišu zdravi stilovi života i ujedno snimi film o tome kako se zaista danas živi na selima na jugu Srbije. Teme su bile raznovrsne: priroda, mladi, stari, društveni život i dr. Planirane su dve lokacije koje su obuhvatale šest opština (Niš (Crveni Krst i Palilula), Merošina, Prokuplje, Aleksinac, Svrljig i Knjaževac), a negde oko 100-tinak sela.

Krenuli smo ispred Doma kulture u Donjoj Toponici, putovali 30 minuta i na samo 2km od prvog cilja, sela Sečanice, jednom volonteru je pukla guma. Sreća, karavan je pratio jedan automobil sa hranom, šatorima, alatom i ostalom opremom pa je vešt majstor Toma za tili čas zamenio gumu. Prva slika Sečanice, nakon velikog uspona, bio je stari i oronuli Dom kulture na čijim zidovima je velikim slovima pisalo „Mi smo Titovi, Tito je naš“. Krov je pao. Sečanica nije malo selo, ima dosta mladih, dobra veza sa gradom, ima par prodavnica, mlin i otkup voća. Međutim, i pored svega, meštani kažu da je čudo kada se u poslednje vreme u selu čuje muzika, a i sami ne znaju koliko neženja ima. Na kraju sela, uradili smo intervju sa vremešnim starcem koji je, kako nam je rekao, jako zabrinut zbog toga što je čuo glasine da će se Makedonija i Crna Gora odvojiti od Jugoslavije. Na žalost, nije ni čudo sa kojim informacijama raspolaže, s obzirom da ga deca i unuci retko obilaze, a da od uređaja u kući ima samo tranzistor na baterije koji jedva da hvata neku stanicu. Kod njegove ljubazne, takođe usamljene komšinice baka Evice, popili smo domaći sok od divljih kupina, pojeli grožđe, neki volonteri čak probali mužu koze, te nastavili put ka Merošini. Prinuđeni da češće pravimo pauze, zbog velike vrućine, svratili smo u jedan dragstor na kome je samo pisalo „Drakstor“ i zatražili hlad i osveženje.

Opština Merošina je poznata po dobroj višnji pa je i sam pogled pucao na ogromne plantaže sa njima. Ljudi su, vidi se, vredni i radni, i ova sela, kako-tako, još uvek žive. Nailazimo na livadu prepunu koza i ovaca i na pastira koji nam se pohvalio da se od ovog posla i te kako dobro može živeti. Sinu je prošle godine kupio audija, a ima još veće ambicije i planove. Njegov najbolji prijatelj je pas tj. Solga, zapravo svi psi, njih pet, koji čuvaju stado zajedno sa njim, i na poziv Solga, verno se svi odazivaju. Zanimljivo je koliko smo kornjača sreli u ovom kraju, mnogima smo pomagali da pređu ulicu da ne bi bile zgažene. Priroda je bila fascinantna, a još više kada smo nakon pola sata teškog brda izašli na vrh i na samo 50-tak metara od nas ugledali Krajkovačko jezero. Ovo mesto, bilo je idalno za odmor, kupanje, a onda i postavljanje logora. S obzirom da je jezero, atraktivno je za posetioce, pa se svuda unaokolo mogao videti plastičan otpad, zatvarači od piva i drugo. Nakon akcije koja je trajala svega pola sata, volonteri su uklonili otpad, ubacili u auto za prevoz do prvog kontejnera, postavili smo šatore, zapalili logorsku vatru, spremili hranu, jeli i zaspali.

(…)

Tekst “Život na selu danas 1” Milana Stojiljkovića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.