Vlada Republike Srbije
Piše: Anđela Čeh (Blog o socijalnom uključivanju)
Dođeš na ovaj svet i niko te ništa ne pita, ništa ne biraš, samo počneš da postojiš. (Najčešće) imaš roditelje, rodbinu, familiju, živiš u nekakvoj „zajednici“ i nikoga od tih ljudi ne biraš. Oni te (najčešće) čuvaju, hrane, maze, paze, odgajaju, šalju u školu, oblače, upućuju, paze da ne padneš, polažu u tebe velike nade i očekivanja, svesno ili ne, projektuju na tebe sve svoje (neostvarene) snove, strahove i sanjanja. Imaju viziju kako ćeš da izgledaš, kako i sa kim ćeš da živiš, kad, zbog čega. Sve znaju. I žele ti najbolje. I to je divno, ali kao da zaboravljaju da ti ne možeš da budeš zbir svih tih različitih očekivanja, stavova, puteva i sazvežđa. Uvek ćeš nekoga da izneveriš. I to je ono što brzo naučiš.
Imam dvadeset i pet godina. Ne znam koliko sam bila to savršeno detence, koliko sam se uklapala, koliko sam puta izneverila i razočarala, koliko puta mi je to slomilo srce, dok sam jurila te ideale koji nisu moji. I ne znam kako sam pronašla svoje i kako sam uspela da ih se držim, k’o pijan plota. Uvek sam bila tvrdoglava, svojeglava, bandoglava, govorili su. Moja divna, normativna, savršeno nesavršena, zahtevna porodica, puna ljubavi. Bilo im je slatko, sve dok sam se, ipak negde, uklapala u normu.
A onda sam se zaljubila. Jednom, pa još jednom, pa još jednom… otkrivala nešto u sebi i o sebi. Nešto divno i veliko kao čitava planeta. Čistije i veće od toga, veće od mene same. Sposobnost da volim. Ženu.
Uz to sam nekako, najpre teturavo, a onda i sigurno zagazila stazom na kojoj, najbolje što umem, svakim svojim udahom, pokretom i rečiju bučno stojim ispred i uz svakoga kome su pomoć i podrška potrebni.
To je, izgleda, pored mog drugačijeg načina mišljenja, delanja, drugačijih stavova o društvu i svetu, generacijske razlike i političkog uverenja, bilo malčice previše. Slika koju su imali se razmrljala i rastočila. Ljubav je ostala, ali shvatiš da je bezuslovnost ipak uslovljena i da jedan veliki slon u sobi sve više raste svakog nedeljnog porodičnog ručka. Kada se vešto izbegavaju sve škakljive teme za razgovor koje bi mogle dovesti do sukoba, rasprave, kuknjave i suza i kada strah zbog obostranog neprihvatanja nadvlada, onda ih zameni teška i duboka tišina. Razdvajanje. Brisanje ili zamagljivanje srećnih, bezbrižnih slika. Teskoba i bol.
I pomisliš da dalje sam(a) ne možeš. A onda shvatiš da, usput, gotovo slučajno, kao sticajem slučajnih okolnosti, u tvom životu i tvom srcu počinju da svijaju gnezdno neki drugi ljudi, sa kojima podeliš po deo sebe, sa kojima se osećaš slobodno u svojoj otvorenoj ranjivosti. Mogla bih ovde da napišem čitav traktat iz različitih teorijskih perspektiva o zajednici i zajedništvu o tome kako se gradi ta mitska tvorevina i šta nas povezuje i zadržava u toj društvenoj iluziji. Ali neću. Pokušala bih da se, svesno, odreknem akademskog diskursa i da, ukoliko je to uopšte moguće, govorim o emocijama i o tom divnom i čistom „osećaju“ pripadnosti, apsolutnog prihvatanja i ljubavi. Zato što mi je važno i zato što mislim da je to svima nama važno.
Mi, lezbejke, gej muškarci, biseksualne i trans* osobe, često neshvaćeni, neprihvaćeni, skrajnuti, odbačeni i uvek neki „drugi“, bez obzira na ekonomsku (ne)stabilnost, socijalne krugove, nivo obrazovanja i sve druge životne aspekte, vrlo smo skloni da trošimo mnogo vremena i energije da stvaramo upravo zajednice. Da, prepoznajemo se i povezujemo se na osnovu identiteta, odnosno jednog dela identiteta, što može da se čini ograničenim, neodgovornim i politički nepromišljenim, ali ipak to radimo iz veoma jake potrebe za prihvatanjem i pripadanjem.
Ne, mi nikako nismo homogena zajednica, itekako se razlikujemo! Dolazimo iz drugačijih pozadina, životnih iskustava, nivoa obrazovanja, podržavamo različite političke opcije, verujemo u različite stvari, drugačije rezonujemo i pravimo različite korake. Ljutimo se jedni na druge, vičemo, mrštimo se, negodujemo, urlamo, besnimo, nismo saglasni. Ali se razumemo i uvek pružamo šansu i ruku jedni drugima. Na osnovu onoga što nam je važno, a to su pre svega bliskost i vapaj za prihvatanjem i slobodom. I znamo da ulažemo u prave stvari, jedni u druge, podržavamo se, radujemo se uspesima, zajedno tugujemo, zajedno radimo i zajedno se borimo. Možda zvuči idealistično, ali zajedništvo se oseća i živi i teško da postoje precizne reči koje bi mogle da ga definišu. Sve bi bile ili premalo, ili previše.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar