Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Miodrag Počuč (Blog o socijalnom uključivanju)

Nedavno sam na Fejsu video šemu koja na vrlo interesantan i slikovit način pojašnjava pojmove inkluzije, integracije, ekskluzije i separacije. Shvatio sam da se može uspešno koristiti za razumevanje priče o pristupačnosti jer ima istovetan oblik u dizajnu našeg svakodnevnog okruženja – arhitekturi, saobraćaju, ekonomiji… Evo nekoliko primera.

Ekskluzija – grubo isključivanje određenih društvenih grupa (starih, osoba sa invaliditetom, trudnica, male dece, turista…) na osnovu nekog neodgovarajućeg rešenja u okruženju. Mogu je prepoznati svi u različitim oblicima – kao nepristupačne saobraćajnice, nepristupačni javni objekti i ulazi u zgrade kolektivnog stanovanja ili nepristupačan javni prevoz, zatim, neodgovarajuće osmišljene usluge, kao i mnoge prepreke koje se mogu videti u javnom eksterijeru, a koje u potpunosti sprečavaju kretanje i mobilnost.

Pojmovi integracija i inkluzija su potpuno različiti, iako ih mnogi izjednačavaju, što često dovodi do nesporazuma.

Integracija u najgrubljem značenju jeste “ubacivanje”, tačnije uključivanje određenih grupa u opšte društvene tokove, najčešće iz humanih razloga. U takvom slučaju, postojeće okruženje se samo delimično modifikuje, kako bi ga sve grupe društva mogle koristiti, ali se ono suštinski ne menja. Moto tog modela glasi “bolje išta nego ništa”, a svakodnevno se može uočiti kao specifičan dizajn za osobe sa različitim oblicima invaliditeta ili takozvani specijalan dizajn – stepenišne platforme koje su nedavno postavljene u podzemnim prolazima u centru Beograda, preseljavanje romskih porodica u Resnik u “kontejnersko naselje”, izbeglička naselja ili pak zasebna odeljenja u okviru redovnih škola za decu sa invaliditetom. Takođe, razna specijalno adaptirana vozila za prevoz osoba sa invaliditetom, posebno označavanje dela pešačkog prelaza koji je spušten, ulazne rampe koje su najčešće na sporednim ulazima u javne objekte ili zasebni toaleti namenjeni osobama sa invaliditetom, pored postojećih muških i ženskih toaleta. Iako su, samo naizgled deo društva, osobe koje koriste takva rešenja su, zapravo, i dalje izolovane!

Iako je integracija pozitivan model, ona svojim rešenjima ipak izdvaja određene grupe, ali unutar granica postojećeg duštva. Takva “deklarativna uključenost” je sprovedena bez suštinske društvene promene, odnosno rekonstrukcije celokupnog okruženja – javnih objekata, saobraćaja, usluga, informacija. Ona ne počiva na promeni svesti ljudi. Jer, kako drugačije shvatiti sve te posebne i specijalne proizvode namenjene samo jednoj grupi ljudi!? Pokretne stepenišne platforme, na primer, ne mogu da koriste roditelji s malom decom, kao ni osobe koje nose/vuku prtljag ili stari kojima je teško da savladaju stepenice. One koriste samo osobama u invalidskim kolicima, kojih je oko 1 odsto ukupne populacije. A ostalih 99 odsto? Može li takvo rešenje opravdati neka ekonomska logika, ako već ne uspeva zdravorazumska? Posledica integrativnog pristupa jeste i pojava silnih “profesionalaca i eksperata” koji u ime krajnjih korisnika donose “stručne” odluke o tome gde će oni živeti, kako će ići u školu, koje će prevozno sredstvo koristiti… Krajnje korisnike, međutim, prema pomenutom modelu, niko ništa i ne pita!

(…)

Tekst “Zašto kažeš ljubav, a misliš na sex?” Miodraga Počuča u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.