Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Relja Dereta (Blog o socijalnom uključivanju)

Situacija: Učenici jedne beogradske gimnazije ne mogu da imaju normalnu nastavu fizičkog jer imaju svega 2 funkcionalne lopte. Postoji još lopti koje su ispumpane i koje čuče u profesorkinom kabinetu. Međutim, ove lopte ne smeju da se odnesu do obližnje benzinske stanice na pumpanje, jer, navodno, školska imovina ne sme da se iznosi iz škole. O nabavci nove pumpe od strane škole naravno nema ni govora.

Ovo je samo jedna od nekoliko situacija koje je sa mnom podelila mlada aktivistkinja iz dotične gimnazije. Iako je ona vrlo motivisana da organizuje različite akcije koje bi doprinele kvalitetu nastave, nadležni u školi nisu baš dobronamerno odgovorili na njene inicijative. Najblaže rečeno.

Pokušao sam da zamislim sve moguće razloge kako je došlo do ovog razvoja događaja, do toga da neko ne dozvoljava da se iznesu i napumpaju lopte, kao i ostalih ludih situacija u toj školi (koje za sada ne bih da prepričavam, zaslužuju čitav jedan post za sebe), i prosto nemam racionalno objašnjenje. Ne mogu da poverujem da neko može toliko blatantno da izbegava da radi svoj posao i da gleda kako učenici propuštaju svoje obrazovanje zbog njegovog nerada. Ali eto, dešava se.

Elem, razmišljao sam kako reagovati u ovoj nesvakidašnjoj situaciji i jedno od rešenja je da učenici sakupe novac za pumpu. Otišli smo do obližnje radnje za opremu za bicikle da vidimo koliko košta ta mistična sprava.

1400 dinara.

Izašli smo iz radnje, i pre nego što smo se razišli zamolio sam učenicu da me sačeka na trenutak, da pogledam cenu neke opreme za bajs. Minut kasnije njen izraz šoka kada sam izašao sa pumpom za loptu je verovatno bio veći nego kada su joj rekli da ne sme da iznese lopte iz škole. Nije skrivala svoju radost dok se iskreno zahvaljivala i obećala da će se javiti čim narednih dana ode na čas fizičkog.

Nažalost, u školi joj nisu dozvolili da napumpa lopte iako je donela pumpu, jer ne znam. Droga. Ali, jedna lepa ideja se pokrenula te večeri ispred radnje za bicikle:

Besmisleno mi je da postoje problemi u školi koji utiču na stotine učenika, na čitave generacije, i sve što je neophodno da se oni reše nisu ni hiljade ni stotine, već svega 10-20 evra. Nova lopta na času fizičkog nekoga može motivisati da se pronađe u sportu koji inače nikada ne bi probao. Par kanti za đubre u dvorištu mogu da potpuno promene njegov izgled. Sapun i tolet papir u WCima čine da se učenici osećaju malo više dobrodošlo u svojoj školi, da ne kažem malo više kao ljudi.

Ne moraju srednjoškolci za baš svaku svoju akciju da skupljaju pare – znam da je njima svaka cifra preko hiljadu dinara jako puno para. A ako je sistem već toliko protiv njih, to jest otežava im neke najosnovnije stvari, zar ne bi bilo lepo da imaju na svojoj strani nekog ko im daje makar malo vetar u leđa i pomaže u njihovom nastojanju da sebi ulepšaju školovanje?

Ideja je sledeća:

Par prijatelja/kolega se poveže u takozvanu donatorsku ekipu (usput smišljam termine, sve je naravno otvoreno za diskusiju i sugestije, od naziva do celokupne ideje). Svaki član donatorske ekipe jednom mesečno daje određenu svotu u zajednički fond – od par stotina do hiljadu i više dinara. Ovaj fond svakog meseca objavljuje poziv za mikro-projekte kroz website, Facebook stranicu, grupu itd.

Učenici apliciraju  kroz jednostavne formulare u kojima je neophodno da opišu akciju koju će sprovosti, očekivanu promenu i sl. Jedan od kriterijuma prilikom apliciranja je pravopis, tako da bi uz formular išao i mali vodič sa najosnovnijim pravopisnim pravilima – kada se ,,ne” piše zajedno, a kada odvojeno, korišćenje znakova interpunkcije i stavljanje razmaka nakon istih, velika i mala slova… Takođe bi postojale i sugestije o formulisanju rečenica prilikom pisanja projekta. Ovime su učenici ujedno i motivisani da porade na svom pravopisu, kao i da usvajaju neke osnove izražavanja u poslovnom kontekstu – da ne spominjem da ovo doprinosi razbijanju straha od pismenog obraćanja nekoj instituciji, od kojeg i mnogi odrasli još uvek pate.

(…)

Tekst “Kako umesto odlaska na kafu rešiti nečiji veliki problem” Relje Derete u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju. Tekst je izvorno objavljen na sajtu http://reljadereta.com.